субота, 25. март 2017.

"СОКО" одао почаст пилоту хероју потпуковнику Животи Ђурићу

Српска омладинскa културнa организације "СОКО" положила је венац у селу Давидовац крај Параћина на споменик хероју пилоту Животи Ђурићу, страдалом на данашњи дан пре 18 година извршавајући борбени задатак на Космету. Потпуковник Живота Ђурић био је командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле, а погинуо је 25. марта 1999. године после напада на камп терористичке ОВК. У тренутку погибије управљао је јуришним авионом типа Ј-22 "Орао", евиденцијског броја 25104.


Мајор Живота Ђурић (1963-1999), полетео је на задатак 25. марта. Док је прелетао подручје Глоговца (Космет) приметио је командно место и складиште терористичке ОВК на које је одмах дејствовао са две авио-бомбе. Наставио је лет према унапред одређеном циљу али у једном тренутку, када је због конфигурације терена морао да окрене авион на бок, погођен је ватром са земље после чега је, по расположивим сазнањима, под релативно малим углом ударио у земљу. Званично се не зна тачан узрок пада авиона али се претпоставља да су терористи ОВК погодили пилота или витални део авиона.


За време трајања НАТО бомбардовања ловачко-бомбардерска авијација имала је 31 лет у трајању од 18,25 часова, од тога су 25 били борбени летови од којих су 19 били са ватреним дејствима. Ударну снагу ЛБА чинили су авиони Ј-22 и НЈ-22 (двосед) „Орао“ који су се налазили у саставу 98. ловачко-бомбардерског авијацијског пука који су чинили 241. лбае и 252. лбае који су за време агресије били базирани на аеродромима Лађевци и Поникве.

петак, 24. март 2017.

18. година од агресије НАТО пакта на Савезну Републику Југославију

Дана 24. марта 1999, авиони 19 чланица НАТО-а почели су операцију бомбардовања Савезне Републике Југославије, први пут од настанка Алијансе без сагласности Савета безбедности УН, а у ваздушним ударима, који су трајали наредних 78 дана, живот је изгубило, према званичним подацима државних органа, најмање 2.500 људи. 



Процењена штета у нападима на војне, цивилне и привредне објекте, такође варира, па тако експерти из Групе-17 током 2000. износе податак о штети у висини од око 30 милијарди долара, док у јавности фигурира износ у висини од цак 100 милијарди долара.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.
Оштећено је и 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду.
Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона, а употребљена је и забрањена муниција са осиромашеним уранијумом.

четвртак, 16. март 2017.

ДАН СЕЋАЊА НА 17. март 2004. ПОГРОМ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Преузето са портала ''Српска историја''
Садржај преузет са портала ''Српска историја''

Приредио Ђорђе Бојанић,



На данашњи дан пре 13. година на Косову и Метохији избили су највећи етнички злочиначки мотивисани сукоби од старне шиптара и доласка међународних снага у српској покрајини.




Дводневни сукоби на Косову избили су 17. марта 2004. године након што је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у реци Ибар, на северу Косова и Метохије. Масовне демонстрације Албанаца, који су за несрећу неоправдано оптужили Србе, избиле су најпре у јужном делу Косовске Митровице, а током дана су се прошириле на друге делове Косова и Метохије.
У два дана несхватљивог злочиначког насиља албански екстремисти убили су 28 људи, а више од 900 особа је повређено, међу којима су били и припадници међународне и косовске полиције. У нередима је уништено или оштећено око  900 кућа, оскрнавили су и српске културно-историјске споменике, око 35 православних цркава и манастира, а неколико хиљада Срба напустило је своје домове.
Процењује се да је више од 4.000 Срба изгнано из својих вековних огњишта широм Косова и Метохије.

Овај погром довео је до масовног прогона Срба, најмасовнијег од 1999. год (злочиначке НАТО агресије на Србију).

 О овим догађајима снимљено је неколико документарних филмова.

Србија је 21. марта 2004. прогласила дан жалости због жртава током немира.

Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову и Метохији  избило насиље.

Поред  јавних осуда од свих међународних актера многи учесници су до данас остали некажњени а и непрцењива штета није санирана.

Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта:

  1. Манастир Девич, Србица, 1434. год
  2. Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
  3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
  4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
  5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
  6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
  7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. год
  8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. год
  9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
  10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
  11. Црква Ваведења – Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
  12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
  13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
  14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
  15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. год
  16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. год
  17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
  18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
  19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
  20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год
  21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
  22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. год
  23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
  24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. год
  25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год
  26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год
  27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
  28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
  29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
  30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год
  31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
  32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год
  33. Црква Светe Петкe, Витинa
  34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год
  35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век
  36.  


среда, 15. март 2017.

Пројекат: Обележавање осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног за краља

Српска омладинска културна организација "СОКО" спремила је и предала пројекат везан за обележавање осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног за краља српских земаља. Пројекат представља културно-уметнички програм који би укључио низ предавања на тему крунисања Стефана Првовенчаног и Србије тог доба, изложбу фотографија задужбина Немањића. Уметнички обухватао би песничке вечери, вечери беседа, гусларско вече, вече српских народних игара, наступ певачког друштва и витешких турнира. Централна манифестација трајала би пет дана.

Краљ Стефан Првовенчани, фреска из манастира Милешева око 1234. године

Наш пројекат дао би велики значај граду јер би ова манифестација била једина која би се одржала ван престонице. Пожељна друштвена промена би се видела у подизању свести становника општине Јагодина о значају српске средњовековне историје и културе у балканским и европским оквирима.


субота, 04. март 2017.

Ненад Николић - Кримски рат


 Узроци избијања Кримског рата Кримски рат био je сукоб између Русије на једној страни и алијансе на другој страни коју су сачињавале: Велика Британија, Француска, Османско царство и Краљевина Пијемонт, вођен око тога ко ће економски и политички владати на Средњем истоку када Османско царство буде ослабило. Сукоб су подстакли Британци, јер су схватили да би превласт Русије уздрмала европску равнотежу сила, а такође би штетила британским економским интересима на Средњем истоку. Ниске царине које су важиле на територији Османског царства, учиниле су та подручја идеалним тржиштем за британску готову робу, као и главним извором јефтиних сировина и хране. Подржавала је Мустафа Решид-пашу и веома активно бранила царство од свих који су га желели уништи. Зато је она током Кримског рата и постала најнепомирљивија противница Русије и екстремна заговорница потребе да буде потпуно и неповратно уништена. Што се тиче руске стратегије, она се заснивала на процени да је западна Европа исцрпљена и неспремна да брани Турску, и да се то треба искористити за решавање Источног питања у корист Русије. Сматрало се да Француска, после политичких потреса који су се у њој наставили и након револуционарних збивања , у вези са проглашењем царства, неће бити у стању да се супротстави Русији. Исто се сматрало и за Аустрију, због њене тренутне слабости изазване мађарском револуцијом. Русија је као главног и највећег противника видела у Великој Британији, за коју се сматрало да никад не улази у континенталне ратове без јаких савезника. Ипак су Руси предузели кораке да би издејствовали сагласност Британаца како би се уништио „болесник на Босфору”. Руска иницијатива је пошла од захтева да Русији буде признато право верско-политичког протектората над свим хришћанима у Турској, какво је још по одредбама Кучук-кајнарџијског мира имала над Влашком и Молдавијом. Ову идеју је руски цар први пут поменуо Енглезима приликом своје посете Лондону 1844. године, али они тај захтев нису прихватили. Знали су да би протекторат над хришћанима значио протекторат над Турском и били су решени да то не допусте Русима. Онда је цар изашао пред британског амбасадора Сејмура са иницијативом да се Русија и Енглеска договоре око поделе османског наслеђа у случају пропасти Турске. Енглези нису прихватили овај захтев, али је руски цар стекао утисак да они нису били спремни да ратују због Турске. Тако је одлучено да се крене у офанзиву против Османлија. Препирка око светих места Сукоб око светих места у Палестини је био искра због које је касније избио рат. Силе су настојале у томе да појачају свој утицај на султанове немуслиманске поданике, пружајући заштиту свештеницима својих штићеника у Светој земљи. Француска је подржавала римокатолике, а Русија православне. У Палестини су се различите вере и секте сукобљавале и надметале у својим настојањима да контролишу сваки поступак повезан са хришћанским местима. Султан је на све начине гледао да не дође у сукоб ни са једном од сила. Цар је тражио од султана не само повластице у светим местима, него и нови уговор којим би Русија добила право да штити све султанове православне поданике у замену за подршку против Француске маја 1853. године. У почетку је султан попуштао руским захтевима, али чим се британски амбасадор Стратфорд вратио у Цариград, наговорио је султана да постави Мустафу Решид-пашу на место министра спољних послова маја 1853. године и тада га је уверио да одбије руске захтеве. Цар се осећао превареним и био је спреман да објави рат, али га је његов министар спољних послова, Неселроде, упозорио да ће се, у случају да нападне, бити приморан да се бори против целе Европе. Уместо тога цар је 31. маја 1853.. упутио у Цариград свог ађутанта, кнеза Мешњикова, са ултимативним захтевом да ће руска војска да окупира кнежевине Молдавију и Влашку ако се не удовољи његовим захтевима. Британија и Француска су се отворено успротивиле овом руском захтеву, и дале су подршку одбијању истог. Британскoj флоти је било заповеђено да се укотви на улазу у Дарданеле, а Стратфорд је добио овлашћење да је позове у Цариград у случају руског напада. Обострано потцењивање је довело до општег европског рата. Цар је сматрао да ће се Британци повући и 2. јула је његова војска прешла реку Прут и започела окупацију кнежевина. Одлуку Мустафе Решид-паше да се одупре подржало је и против руско расположење народа, као и присуство британске и француске флоте. Британија се, у ствари није желела борити са Русијом, те је је стога Стратфорд наговорио Османлије на једнострану нагодбу којом би се цару потврдиле пређашње повластице за веру коју исповеда надајући се да ће тиме поништити двострани споразум који би овластио Русе да интервенишу. У међувремену су амбасадори великих сила већали у Бечу да би пронашли споразум. Одбацили су османску изјаву јер су сматрали да је цар неће прихватити и формулисали су Бечку ноту којом би султан потврдио одредбе уговора у Кучук-Кајнарџију и миром у Једрену у вези својих хришћанских поданика, а Русија и Француска би заједно гарантовале њихово испуњење. Руски цар јен оту одмах прихватио, али Порта охрабрена сталним антируским демонстрацијама на улицама Цариграда и доласком флоте из Египта у помоћ, огорчена чињеницом да је нота донесена без суделовања Османлија и послата руском цару пре него што је послата султану, одбила је да прихвати ноту, осим у случају да се нота тако измени да повластице православних свештеника и поданика потичу од султана, а да нису резултат споразума са Русима, али је то руски цар одбио да прихвати. Британска влада, надајући се да ће рат моћи да се избегне притиском на Османлије да прихвате нагодбу, наредила је својој флоти да напусти Дарданеле, али је било прекасно. 

Уз јаку подршку јавног мњења, Турска се одлучила за напад ако Руси не повуку своје снаге из кнежевина. Почетак рата и ратне операције Четвртог октобра 1853. године османски заповедник у Шумли, Омер-паша, послао је ултиматум руском заповеднику у кнежевинама, кнезу Горчакову, у коме се захтева повлачење Руса из кнежевина под претњом рата. Када нису добили одговор, Османлије су прешле Дунав и напали 27. октобра 1853. г започевши тако сукоб и не чекајући на службену објаву. Истовремено у источној Анадолији османска провинцијска армија стационирана у Ерзеруму и Карсу кренула је у јужни Кавказ против руских трупа већ ослабљених локалним устанком муслимана на челу са шејх Шамилом. Султанова ескадра бродова на којима је било на претек енглеских официра-инструктора, под командом адмирирала Осман-паше испловила је из Цариграда и стационирала се у луци Синопе, припремајући десант рејону Сухум-Кале и Поти. Ескадра вице-адмирала Нахимова, у саставу линијских бродова „Императорица Марија“, „Чесма“ и „Ростислав“ 11. новембра допловила је до Синопског залива , открила турску ескадру коју је чинило седам великих фрегата, три корвете и два пароброда, рапоређену у облику полумесеца, коју је покривало шест обалских батерија. Нахимов је одлучио да блокира Турке и разбије их управо ту, јер је непријатељска ескадра на отвореном мору могла бити ојачана бродовима англо- француске флоте, море било је узбуркано, снажни ветрови цепали су једра, а руска ескадра је била лоцирана на улазу у залив, не пуштајући непријатеља да изађе из њега. Можда би управо захваљујући ноћи и ветру турски бродови успели да изађу из залива, заобишавши руску флоту. Међутим, командант турских снага, адмирал Осман-паша, с једне стране, потценио је руску опасност јер се налазио под заштитом обалских батерија, а са друге стране – вероватно је преценио наде у помоћ англо-француске ескадре ако се Турци нађу у тешкој ситуацији. Помоћ, међутим, тада није стигла. Нахимову се 16. новембра придружила ескадра Новосиљцева, у чијем саставу су били бродови „Париз“, „Вел.Кнез Константин“, „Три свеца“ и две фрегате – „Кагул“ и „Кулевчи“. Са доласком тих бродова Нахимов је још снажније поверовао у неопозивост одлуке да уништи турску флоту. Замисао вице-адмирала сводила се на то, да у Синопску луку брзо уплове бродови, да се ту усидре и одлучно нападну противника са кратке дистанце. Међутим, нису само те придодате борбене снаге уливале веру, Нахимова у победу, већ и врхунска дисциплина и изузетно добри односи између официрског кадра и подређених, какви су успостављени у руској флоти, захваљујући напорима адмирала Лазарева, Корнилова и Нахимова, Уочи битке, 17. новембра, Нахимов је изложио командантима бродова план и диспозицију напада. са стањем ствари на терену, 18. новембра, на командном броду дат је сигнал: „припремити се за борбу“. Руски бродови су у две колоне кренули у Синопску луку у девет сати и тридесет минута, и отприлике до подне ескадра је стигла на позиције, на којима су сви очекивали сигнал „почети битку“. У 12:30 са првим пуцњем са турског командног брода „Ауни-Алах“ отворена је ватра са свих непријатељских бродова и батерија. Руси су, узвративши паљбу, наставили приближавање непријатељским положајима. „Брод „Императорица Марија“ засут је пројектилима, највећи део његових јарбола и палубе био је оштећен, али је он упорно ишао напред, пуцајући на непријатељске бродове. И остао је без једра у борби против турског командног брода „Ауни-Алах“. Пола сата након почетка борбе артиљерија са „Императорице Марије“ запалила је „Ауни-Алах“, који је избачен на обалу. Након тога „Императорица Марија“ је концентрисала своју ватру на фрегату „Фазли-Алах“, која се убрзо запалила и насукала у плићаку наспрам града...“ Борба је трајала око пет сати. Источни рат у целини почео је успешно за Русију: на Кавказу је руска војска успешно онемогућавала офанзиву Абди-паше на Александропољ и Тифлис, код Баш- Кадикларе руски корпус са 10 000 бораца под командом генерала Бебутова разбио је главнину турских снага, које су бројале више од 35 000 војника, у Синопској бици, где је уништена скоро целокупна турска флота, уништене су такође све обалске батерије и утврђења, непријатељ је изгубио 3000 људи; преживео је једино адмирал Осман-паша са 250 људи посаде, који су заробљени и одведени у Севастопољ. Британија и Француска су одмах после турског пораза објавиле рат Русији, 28. Марта 1854 започевиши сукоб. Руси су кренули у главну офанзиву преко Дунава. Зазузели си Ибраил, Исмаил, Хршову и Констанцу, окупирали Добруџу и следили Омер-пашину армију која се повлачила према Шумли, Варни и Силистрији, који су биле главне тачке османског отпора. Француска армија дошла је у Галипоље 31. марта с принцом Наполеоном, који се искрцао са својим трупама. Британска војска стигла је под командом лорда Реглана, и била је смештена у Селимије-касарнама у Ескудару. Пре него што су савезници стигли на фронт, Руси су заузели Силистрију. Британске и француске трупе су намеравале да пређу Дунав према Одеси, али је аустријска окупација кнежевина учинила овај подухват немогућим, па су савезници одлучили да уместо тога нападну Крим и униште руске поморске снаге у Црном мору да би их лишили базе за могући напад на Османлије са севера. Пруска се придружила савезницима, надајући се новим добицима на северу. 

Детаљ панорамске слике слике Опсада Севастопоља (1904), Франц Рубоа 


Прво искрцавање било је у близини Севастопоља 14. септембра 1854. да би се извршиле припреме за опсаду града. Међутим 20. септембра је дошло до битке код Алме, британском војском је командовао гроф Реглан, француском је командовао Сен Арно, а руском принц Мешњиков. Битка код Алме - Датум почетка битке : 20. септембра 1854. године - Место битке : полуострво Крим у Украјини - Учесници битке : Британске, француске и турске трупе против Империјалне р уске армије - Генерали армија : Генерал лорд Реглан командовао Британском армијом, генерал Сен Арно командовао Француском армијом, принц Mеншиков командовао Руском армијом Величина армија : Британска армија се састојала од 26.000 пешадинаца, 1.000 кoњаника, и 60 топова. Француска армија је била сачињена од 28.000 пешадинаца, 72 топова, без коњаника. Турска војска се састојала од 7.000 пешадинаца, са непознатим бројем топова и без коњаника. Руску армију су чиниле 33.000 пешадинаца, 3.400 коњаника, и 120 топова. - Победници ове битке : Британци и Французи - Британски борбени поредак Командант на челу Британске армије: Маршал Лорд Реглан Командант на челу дивизије пешадинаца: Генерал Лорд Лукан - Француски борбени поредак Команданти четири дивизија: Генерал Боскет, Генерал Канробер, Принц Наполеон, и Генерал Фореј Ток битке: Британске и француске трупе су дошле на Кримско полуострво 14. септембра 1854. године, са намером да заузму руску поморску базу Севастопољ, на југозападу полуострва Крим. Савезничке војске – британска, француска, и турска – започеле су марш јужно од места у које су прво дошле 19. септембра 1854. Окршај се догодио када је савезничка војска прешла реку Булганек првог дана марша од 25 миља ка Севастопољу. Како су се Руси повукли са брда изнад реке Булганек, Лорд Лукан настојао је да их гони тзв. Лаком Бригадом коју је предводио, али Лорд Реглан му је наредио да се повуче. Савезничке трупе су поставиле логор поред реке. Руски генерал, принц Меншиков, одлучио је да постави своју војску на реци Алми, желећи да искористи узвишења дуж јужне обале Алме. 20. септембра 1854. савезничке трупе су наставиле са маршом у истој формацији. Око поднева, ратни брод који се кретао испред својих армија започео је са бомбардовањем на обали. Убрзо, стигле су и савезничке трупе које су марширале копном. На узвишењима, на супротној страни Алме, налазиле су се руске трупе у пуном саставу, са чврстом намером да одбране Севастопољ. Главна формација Меншикове војске налазила се на брду Кургане, испред срца британске војске, састављена од артиљеријске јединице од осам тешких топова. Ови топови били су жариште руске одбране и постали су познати као « Велика руска артиљерија ». У почетку борбе, Меншиковом руководству је недостајало снаге. Руси су имали проблема са ојачавањем својих снага. Тешки топови на брду Кургане су били на челу грудобрана са превасходним циљем да зауставе оружје да се котрља низ брдо, а не ради заштите брда. Није била смишљена стратегија како задржати Французе ван обалских узвишења или како заштитити руску војску од поморског напада. Савезнички план, договорен између Реглана и Сен Арноа, био је да Французи започну битку под окриљем флоте. Дивизија предвођена Боскетом кренула је приобалним путем, путем који је водио до села Алматамака, једног од три села на том делу реке Алме. Канробер прешао је Алму западно од Алматамака, и попео се на тзв. Телеграфско брдо на којем су се налазили руски топови, шаљући оружје одатле осталој војски на путу Алматамак. Генерал Сен Арно послао је поруку лорду Реглану затраживши да Британци започну напад на главне руске позиције, на коју је Реглан одмах реаговао пославши наређења свим командантима својих дивизија да лансирају напад. Тада се догодио један необичан случај који осликава невероватну екцентричност лорда Реглана. Остављајући своје генерале да започну са нападом, лорд Реглан их је оставио да би отишао са својим особљем преко реке и дошао до друге стране Телеграфског брда, посматрајући британски напад са позиције иза руских линија. Британска пешадија полако је напредовала заузимајући линију од села Бурлиук до села Таркханлар, два од три поменута села на том делу тока реке Алме. Артиљеријска јединица тешких руских топова на Курганском брду отворила је ватру ка напредујућим британским војним јединицама. Међутим, то није зауставило британске трупе које су полако прелазиле реку Алму пронашавши место које је било лако за прелазак будући да је било јако плитко. Када је дивизија изашла из реке, појурила је уз брдо на којем су се руске трупе налазиле. Срећом, брдо није лако савладиво, па чак ни за добро опремљене британске трупе будући да се састојало из неколико тераса (нивоа). Управо ти нивои су у великој мери успорили наизглед одлично осмишљен напад британских трупа. Британски пукови су ипак стигли до руских топова да би открили да су топови лоше напуњени и зато су неки морали бити уклоњени из последњег реда. У великој мери је управо та чињеница спасила британску војску од страшних губитака који су се могли догодити да су топови били добро напуњени у завршној фази ове битке. Међутим, Руси су ипак успели да натерају Британце на бег низ брдо, према реци. Реглерова позиција на нижим падинама Телеграф брда одакле је имао директан поглед на руске трупе га је спречила да оствари одговарајућу контролу над својим трупама приликом напада на Русе. Већина дивизија се налазила далеко од Лаке бригаде и нису биле способне да јој помогну приликом напада. Разлике у дубини реке и висини, и стрмини бедема утицале су на брзину којом су пукови прелазили реку и успињали се уз брдо. На крају, руска пешадија се повукла надјачана савезничком војском, марширајући ка Севастопољу. Француска војска је имала незнатан утицај на ток целе битке. Губици: руски губици – 5.709 жртава; енглески губици – 2.202 жртава; француски губици – 560 жртава. Битка код Балаклаве- 25. октобра 1854- Руске снаге на челу са генералом Липрандијем, напредовале су према луци Балаклава, да би пресекле линију снабдевања француским, турским и енглеским трупама, међутим њих је тада пресрела британска коњичка дивизија. Британски главнокомандујући, лорд Реглан издао је наредбу лакој коњичкој бригади са лордом Кардиганом да спречи непријатељске топове. Реглан је имао на уму руске топове на узвишењима изнад долине Балаклаве, Кардиган је схватио да се наредба односи на директан напад на руске топове у долини. Под ватром са оба крила и са предње стране, он и неколико коњаника успели су да стигну до руске линије пре него што су били присиљени на повлачење, при чему је 247 од 673 војника погинуло или рањено. Алфред Тенисон је у њихову част испевао песму Јуриш лаке коњице, чији су стихови Њихово није да питају зашто / њихово је да изврше или погину од овог јуриша направили симбол храбрости и трагичности. Руси су изгубили ову битку. Битка код Инкермана - Датум почетка битке : 5. новембар 1854. године - Место битке : Полуострво Крим у Украјини, у то време део Руске империје - Учесници битке : Британске и француске трупе против Империјалне руске армије - Генерали армија : Генерал лорд Реглан командовао Британском армијом, генерал Канробер командовао Француском армијом, принц Меншиков командовао Руском армијом - Величина армија : Британска армија се састојала од 8.500 трупа и 38 топова; француска армија од 7.500 трупа и 18 топова; руска армија од 42.000 трупа и 134 топова - Победници ове битке : Британци и Французи су победили, јер су се Руси повукли са бојног поља Ток битке : Британске, француске и турске војске су заузеле западну обалу Крима 14.септембра 1854. намеравајући да заузму и униште поморску луку Севастопољ. Савезничка војска марширала је јужно, према граду, прешавши низ река и освојивши битку код Алме. Након борбе код Алме, савезничке војске могле су лако ући у град, и искористити конфузију услед руског пораза на реци Алми, и тако освојити Севастопољ. Међутим, француски генерал, Сен Арно, и британски командант, лорд Реглан, нису могли да се договоре око плана напада. Савезници су стигли до Севастопоља, утврдивши се на истоку и југу, започевши са опсадом града копајући ровове и формирајући артиљеријске јединице спремне за нападање руске одбране. Пре него што је опсада започета, принц Меншиков одвео је своју војску из Севастопоља, прешавши реку Чернаја североисточно од града. Током октобра 1854. Меншиков је примио значајно појачање и позван од цара Николаја II да преузме напад. 25. октобра 1854. руске снаге су под вођством генерала Липрандија прешле поменуту реку Чернаја, и приближиле се британској војној бази, што је довело до битке код Балаклаве.Липрандијев напад био је осујећен, али Руси су ипак задржали јаку позицију северно од британске линије. Балаклава је открила слабости позиције савезничке војске код Севастопоља. Британци и Французи нису имали довољно трупа да поставе добру опсаду око града и истовремено да се супротстави позамашној војсци принца Меншикова која је претила да их нападне преко реке Ченаја. Битка код Инкермана: : 5. новембра 1854. Руси су започели напад на савезничке трупе на истоку града. Руске нападачке снаге су биле састављене од пешадије и топова из гарнизона из Севастопоља, под командом генерала Соимонофа, док је друга војска са бојног поља, била под командом генерала Паулофа. Све руске снаге састављене од 42.000 пешадинаца и 134 топова биле би под врховном командом генерала Даненберга када би се саставиле. Напад се догодио на Британску другу дивизију која се састојала од 2.700 пешадинаца и 12 топова, док је руска војска у том нападу имала у свом саставу 20.000 пешадинаца и 100 топова. Соимоноф је могао напредовати ка британским позицијама ако би се налазио дуж провалије која га је раздвајала од супарничке војске, крећући се источно. Када би генерал Паулоф прешао северноисточну страну реке Чернаја да би му се придужио, удружена војска била би у стању да надвлада другу дивизију на крају британске линије пре него што им у помоћ притекне остала британска војска. Соимоноф је пратио ранију директиву од Меншикова, повевши своју војску дуж северне стране провалије, да би се испоставило да нема довољно простора да постави своје трупе. Друга дивизија се иначе налазила улогорена на брду које је било део планине Инкерман по којој ова битка носи назив. Британску другу дивизију предводио је бригадир Пенефадер који је на крају ове битке ипак успео победити Русе иако је имао готово 10 пута мању војску, донекле и због савременије ратне технике којом је британска војска располагала, као и долазак француског појачања која је додатно помогла да се смањи војна надмоћ Руске армије напавши Русе са бока неочекивано. Генерал Соимоноф био је убијен током саме битке. Битка је завршена тиме што су Британци и Французи остали на бојном пољу, док су се Руси повукли. Губици: Британци су претрпели губитак од 2.357 људи, Французи 929, а Руси 12.000 људи. Опсада Севастопоља и крај рата- После искрцавања 18.септембра 1854 године савезници су код Еупаторије (око 57 000 трупа) поразиле око 34 000 Руса. Савезници су се одлучили за систематски напад с јужне стране, и 25.септембра започели опсаду. Минирали су нека утврђења у припремама за напад 17. октобра, руске снаге су у међувремену утврђивале град, а у граду је било око 35000 војника. Почетком битке Севастопољ је имао 13 топовских батерија на обали, 20 батерија на копну са јужне стране. Да би заштитили улаз у луку браниоци су потопили 5 старих линијских бродова и 2 фрегате. Од њихових посада формирали су 7 поморских батаљона, а топови су однесени у тврђаву. Преостали део флоте коришћен је за одржавање промета у луци, градњу моста преко залива и као подршка копненој артиљерији. Први покушај напада је био бомбардовањем са ратних бродова 29 линијских и један пароброд око 1340 топова и са копна из 126 топова, да би се неутралисала одбрана Севастопоља, који није успео због чега су у току зиме приступили традиционалној опсади, у нападу је погинуо адмирал Корнилов, заповедник Црноморске флоте. Генерал Горчаков, заповедник снага на Криму није успео да деблокира тврђаву у нападу 8.августа 1855. године, а 2-ом покушају 16.августа поново је био одбијен. Тада је морао да да евакуише јужни део тврђаве јер је због великих губитака понестало снага за одбрану, тада је наређено уништење преосталих утврђења и скалдишта, потапање флоте , напуштање читаве јужне обале залива и прелак на северну преко унапред припремљеног моста. Савезници су ушли у град 11.септембра и заузели град, а савезницима је ускоро пришла краљевина Сардинија, споразумом Виктора Емануела II и Наполеола III, да 15 000 пијемонтских војника оде под Севастопољ.

Ненад Николић
Париски мировни уговор-Мировна конференција почела је у Паризу 25. фербруара 1856. са представницима свих зараћених страна, заједно са Аустријом и Пруском и османском делегацијом коју је предводио Али-паша. Коначни споразум потписан је 29. марта и требао је да успостави вечити мир између зараћених страна. Споразумом је било предвиђено да све стране напусте заузета подручја. Руси су напустили источну Анадолију, а савезници су предали Крим и делове црноморске обале. Потписници су дали заједничку гаранцију о територијалној целовитости и независности Османског царства. Даље одредбе су се односиле на то да ће Босфор и Дарданели остати затворени за бродове страних сила а Црно море ће постати неутрално, док је приступ дозвољен само трговачким бродовима. Османлијама и Русима је дозвољено да имају само мале ратне бродове за одбрану својих обала, док ће већи ратни бродови бити уклоњени а сва бродоградилишта на Црном мору морају бити затворена. Дунав ће бити отворен за слободну пловидбу трговачким бродовима свих земаља, и за њега ће бити основана Међународна комисија , која је требала да спроведе ову одредбу. Руси препуштају јужну Бесарабију Молдавији, чиме губе директан приступ Дунаву. Кнежевине добијају пређашњу самосталност под султаном, али ће бити под заједничким гаранцијом сила које су обећале да неће интервенисати у будућности. Србија такође задржава своју самосталност под османском управом, и на њеној територији Турци су могли да држе гарнизоне. Мировна нагодба је била појачана посебним уговором којим су Британија, Аустрија, и Француска гарантовале Турској независност, против Русије. Мировни уговор је такође омогућио да у кнежевинама буде спроведен народни референдум о уједињењу кнежевина, већа обе кнежевине изабрала су за кнеза Александра Кузу, тадашњег министра рата у Молдавији, и тако их ујединила персоналну унију. Закључак је да је Париски конгрес значио уништење сваког привилегованог руског утицаја у Источном питању и формално изједначавање свих сила. 

Литература: Јозеф фон Хамер- Историја Османског царства, Загреб 1979. Васиљ Поповић-Источно питање-1996. Тарле-Историја новог века, Београд 2008. Историја дипломатије-Потемкин, свеска II Историја Османског царства Мантран. Чедомир Попов- Грађанска Европа.