недеља, 18. децембар 2016.

Први помен Јагодине

Први помен Јагодине у историјским изворима налази се у разрешеници рачуна дубровчанина Живулина Станишића, коју му је издала кнегиња Милица 15. јула 1399. године у "Јагодној". Чувени српски историчар, Михаило Динић, указује да није сасвим сигурно шта је Јагодина тада представљала - град, село или летњиковац.

Разрешница рачуна Живулина Станишића

субота, 03. децембар 2016.

Српски средњовековни дворци

Српски средњовековни дворови, заокупљају пажњу историчара више од једног века. Због историјских околности истраживачи су се налазили пред нерешивим проблемима. Турска освајања и миграциони процеси који су у каснијем периоду захватили језгро средњовековне српске државе, препустили су забораву и пропадању многе урбане целине, међу којима и резиденције српских владара. Дворови из раног средњег века су: Достиник, Стон, Прапрат, Котор, Скадар. Из позног дворови српских владара у највећем броју налазили су се на Косову. Трагови о постојању ових здања, нарочитио из немањићког периода, остали су сачувани само у писаним изворима, без сигурне убикације и потврде на терену.
Такав је случај са дворовима у Сврчину, Паунима, Неродимљу, Штимљу и Породимљу, које више дипломатичких и биографских извора везује за релативно мали простор околине данашњих насеља Штимља и Урошевца.


 Главни разлог за непостојање остатака дворова у Србији, све до кнеза Лазара, јесте што су владари највероватније имали "мобилне" дворове, тј. током године су путовали по земљи и боравили у дрвеним здањима, од којих данас нема трагова. Тако и анонимни писац из западне Европе, док је пролазио кроз државу краља Милутина, напомиње да је све изграђено од дрвета и да камена није видео. Од времена кнеза Лазара се дворови и палате селе унутар зидина утврђења и градова (Крушевац, Сталаћ, Козник, Београд, Смедерево...). Поред ових дворова на Косову, постојао је и један у Рибнику код Призрена, за који се зна из писаних извора. О тим дворовима на Косову су писали Стојан Новаковић и Сима Ћирковић, а о Рибнику Војислав Јовановић.




О дворцу Сврчин

Брдо Главица у селу Сврчину, северно од Урошевца. Ово узвишење је у средњем веку, па чак и до 19. века, било острво у средини вештачког Сврчинског језера (Сазлијског блата), које је временом исушено. На овом узвишењу је још Бранислав Нушић видео и описао остатке цркве. Овде, на острву усред језера, налазио се двор Сврчин и црква, где је Стефан Душан крунисан за краља 1331. године.
Могуће место дворца Сврчин на Google Earth


"...и када је био сабран цео сабор српске земље у његову царском двору Сврчину, и када је био славни празник Рођење пресвете Богородице, и на навечерје учинише хвалбена славословља, како је на похвалу славном празику, и опет ноћно стајање такође, и ујутро, дан недеље, учинише на овом благочастивом све по законском уставу у цркви светога Претече, и преосвећени архиепископ кир Данило учини молитву, и узевши царски венац (круну) у своје руке, и положи на свечасну главу његову, говорећи..." (Архиепископ Данило II). Овај амбијент би највише одговарао данашњем Бледском језеру са острвом у Словенији.


Бледско језеро, овакав амбијент највише би одговарао Сврчинском језеру

                                                          А. Ристић, мастер археолог



четвртак, 01. децембар 2016.

Чланови Српске омладинске културне организације на хуманитарном турниру на Факултету педагошких наука Јагодина

Чланови Српске омладинске културне организације учествовали су на хуманитарном турниру у баскету на Факултету педагошких наука Јагодина на коме је прикупљан новац за лечење двоипогодишњег Стефана Миладиновића из Ниша.
У баскету 3 на 3 учествовало је 25 екипа, а прикупљено је 30 000 динара.


Екипа Српске омладинске културне организације 




Наменски рачун за прикупљање хуманитарне помоћи за лечење детета: 
Stefan Miladinović
Devizni račun za uplate iz inostranstva: IBAN RS35 1605 4302 0087 4601 35
SWIFT/BIC: DBDBRSBG
BANCA INTESA AD BEOGRAD


недеља, 13. новембар 2016.

На данашњи дан рођен је Петар II Петровић Његош духовни и световни владар Црне Горе

           Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат касније као владика Раде.



По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.

Његош као владар

После стричеве смрти, 1831. Његош се закалуђерио врло млад и примио власт над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог наследника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.

Године 1833. путовао је у Санкт Петербург, где је завладичен.

Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је Његош.

Владика се у прољеће 1850. разболио од грудне болести којој је узалуд тражио лека у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелио је да пође до Котора ради лечења, али није имао ни толико снаге. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према суседима а нарочито са Боком которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћенu.

Његош као светитељ

Митрополија црногорско-приморска 19. мај је установила као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у левој свитак са стиховима из „Луче микрокозма“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.





Књижевни рад

Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волио народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је касније и два краћа спева у истом духу: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“.

Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спев у десет певања, у коме се славе црногорске победе над Турцима и Французима.

Вук Караџић је сматрао да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци ,,Огледало српско“.


По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих пјесама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је прије њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развијао, снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје умјетничко изражавање и посљедњих седам година живота створио три своја главна дјела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

петак, 11. новембар 2016.

11. новембар - Дан примирја у Великом рату

       Захваљујући српском пробоју Солунског фронта средином септембра 1918. године Бугарска је испала из рата (29. септембар), затим Османско царство (30. октобра) и најзад Аустро-Угарска (3. новембра). У рату од Централних сила остала је само Немачка царевина. У шуми код места Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. године Немачко царство је потписало примирје у железничком вагону у присуству представника Велике Британије и Француске. Тиме је окончан Велики рат или Рат који ће окончати све ратове



     У рату у коме је учествовало 65 800 000 људи, страдало је 20 милиона, исто толико је рањено и трајно онеспособљено. Краљевина Србија је током Великом рата изгубила четвртину становништва, док је Краљевина Црна Гора изгубила око 20 000 људи. Први погинули војник био је шеснаестогодишњи Душан И. Ђоновић, чиновник Железничке дирекције и четник у чети војводе Јована Бабунског. Последњи војник који је страдао у Великом рату био је Џорџ Лоренс Прајс, припадник 28. батаљона канадски експедиционих снага који се борио на Западном фронту. 
    Данас у свету 11. новембар обележава се у Уједињеном краљевству Велике Британије и Северне Ирске и земљама Комонвелта (Armistice Day и Remembrance Sunday), Француској (Le jour du Souvenir), Пољској (слави се као Дан независности), у Сједињеним америчким државама (Veterans day), Белгији, Србији (до Другог светског рата, затим поново од 2011. године, као Дан примирја)... Као амблем за обележавање Дана примирја у Републици Србији користи се Наталијина рамонда, у УК Велике Британије  и Северне Ирске булка (мак), у Републици Француској различак а у Русији Георгијева лента. Обележја се носе у недељи која претходи 11. новембру.

       Важно је напоменути да је српска застава 2008. године поново враћена међу савезничке заставе у месту Компијењ у Француској, где је потписано примирје у Великом рату. Власти Федеративне Народне Републике Југославије, након 1945. године, тражили су да у  Меморијалном комплексу Компијењ буде постављена југословенска застава са петокраком, што је било одбијено уз образложење да ту може само да стоји српска застава.


Насловна страна Њујорк тајмса од 11. новембра 1918. године









недеља, 30. октобар 2016.

Умро краљ Стефан Урош II Милутин

На данашњи дан 30. октобра 1321. године умро је краљ српских и поморских земаља Стефан Урош II Милутин, који је Србију учинио најмоћнијом државом на Хелмском (Балканском) полуострву. На основу Милутинових освајања и достигнућа на унутрашњем плану, држава његовог унука, Душана, се базира. На сабору у Дежеви 1282. године, престо му је на основу споразума, уступио старији брат Драгутин, који је задржао северне крајеве Србије. Освојио је знатан део византијске територије. Непријатељства с Ромејским царством обуставио је 1299. године када се оженио ромејском принцезом Симонидом, ћерком цара Андроника II Палеолога. Богати рудници сребра доносили су му обилна средства, што је, између осталог, омогућило и велику градитељску активност широм Србије (Грачаница, Студеница, Бањска, Нагоричино и др). По предању подигао је 40 храмова, између осталих, по један у Барију (Италија) и Јерусалиму. 
Данас мошти Светог краља налазе се у престоници Бугарске, Софији.



понедељак, 17. октобар 2016.

Српска омладинска културна организација обележила 17 .октобар - Дан ослобођења Јагодине

Данас, 17. октобра обележен је дан ослобођења Јагодине у Другом светском рату. Обележавању су присуствовали руски амбасадор Александар Васиљевич Чепурин, представници града Јагодине и Српске омладинске културне организације. Венци су положени на споменик палим Црвеноармејцима на Руском гробљу.








четвртак, 06. октобар 2016.

СОС - ПРИРОДА ЗОВЕ!

Пројекат је настао у циљу ширења свести о загађености животне средине на територији Републике Србије, и тежи да на метафорички начин прикаже уништавање природе од стране човека а самим тим и самог себе. Сви узорци смећа који су коришћени у пројекту су пронађени на Ђурђевом брду у Јагодини.
Посебно хвала Ненаду Милојевићу на указаној помоћи у сакупљању смећа. 
Аутор: Милош Јовановић











субота, 24. септембар 2016.

КРВАВИ МАРШ - Страдање народа Мачве 1941. године

    Церски четнички одред напао је Немце у Шапцу 22. септембра 1941. године. Током 23. септембра борбе између четника и Немаца су добиле на интензитету, после којих су обе стране имале знатне губитке. Немцима у Шапцу је пристигло појачање сутрадан, када је реку Саву прешла ојачана 342. немачка дивизије праћена хрватским јединицима. Четници  се истог дана повлаче под борбом према планини Цер. Због напада на Шабац, а и због губитака које су Немци претрпели у борбама са четницима, генерал Франц Беме је још 23. септембра издао наредбу којом је наређено да се прикупе сви мушкарци између 14 и 70 година у Шапцу и да буду спроведени у концетрациони логор који ће бити подигнут северно од реке Саве.
Масовно стрељање у Шапцу
    Становништво Шапца је 24. септембра преко добошара обавештено о наређењу да се сви мушкарци између 14 и 70 година окупе ради пријављивања окупационим властима. Ко не дође и не пријави се - биће убијен као одметник. У 15 часова почело је окупљање на назначанима местима. У то време немачки војници у пратњи Хрвата, фолксдојчера и белогардејаца почели су да врше претрес, улицу по улицу, кућу по кућу. При томе, извршили су више убиства, палили куће, пљачкали и пустошили. Највише је страдао западни део Шапца – Камичак.
    Прикупљени мушкарци, они који су сами дошли на зборна места и они који су окупаторски војници потерали приликом претреса, спроведени су на поље Михајловац, вашариште западно од линије Савски мост – Стари град, у троуглу између железничке пруге и пута. Предвече 24. септембра Шапчани су постројени и у колонама по пет сатерани преко моста на леву обалу Саве, у Кленак. На ливади, опкољени немачким и хрватским стражарима, Шапчани су провели две ноћи под отвореним небом. У сабирни логор код Кленка дотерани су 25. септембра разоружани жандарми, чиновници и група накнадно похватаних грађана. Према немачким изворима, укупно је стрељано током ове акције 47 Срба, а ухапшено је 4.410 Срба. До 26. септембра 342. дивизија је устројила концентрациони логор код села Јарак у Срему. По изјавама преживелих, на путу од Михајловца до Јарка ликвидирано је око 120 људи. 

Масовно стрељање у Шапцу од стране немачких војника
    Немци су похапшене становнике вратиле 30. септембра 1941. године у Шабац, у ново постављени концентрациони логор, који је по наређењу Врховног заповедника Србије, генерала Франца Бемеа успостављен у шабачкој јужној касарни. Немци су почетком октобра 1941. године стрељали у Шапцу око 2.100 Срба.

среда, 21. септембар 2016.

Литија до манастира Јошанице

У суботу, 10. септембра у 13.00 часова кренула је литија из Старе цркве до манастира Јошаница у циљу прославе манастирске славе Сабора српских светитеља. Српска омладинска културна организација учествовала је у литији.


Испред светиње манастира Јошанице


понедељак, 19. септембар 2016.

Хаџи Проданова буна, 19. септембар 1814.

У Пожешкој нахији у Смедеревском санџаку (Београдски пашалук), 19. септембра 1814. године, почела је Хаџи-Проданова буна. Устанак под вођством игумана Пајсија и војводе Хаџи-Продана Глигоријевића проширио се и на Крагујевачку и Јагодинску нахију, али није добио подршку Милоша Обреновића који је сматрао да је устанак преурањен. Милош Обреновић је чак понудио помоћ везиру Сулејману око гушења буне. И поред обећања да ће устаницима бити опроштено, Турци су погубили око 300 устаника међу којима и игумана Пајсија, а Хаџи-Продан је пребегао у Аустрију. 
Војвода Хаџи Продан Глигоријевић



четвртак, 15. септембар 2016.

15. септембар 1918 - Пробој Солунског фронта

У зору 15. септембра 1918. године кренула је општа офанзива Антанте на Солунском фронту. У пробоју предњачиле су незадрживо српске трупе, које су иза себе остављале своје савезнике. Осетивши да је одсудни бој, српски војник је муњевито јуришао са својом пушком и бајонетом. Отаџбина је ту, зове да се ослободи. Скопље је ослобођено 25. септембра, Врање 5. октобра, Лесковац 7. октобра, Ниш 12. октобра, Јагодина 25. октобра, Београд 1. новембра 1918. године. Српска војска је успела својим продором да избаци Бугарску из Великог рата, тј. Бугари потписују капитулацију 29. септембра 1918. године. Османско царство без помоћи Немачке империје, која је ишла преко Бугарске, капитулира 30. октобра 1918. године. Српска војска која је после повлачења преко Арбаније и Црне Горе бројчано ослабила и коју су Савезници отписивали, помогла је у одлучивању Великог рата. Херојска војска српског народа учинила је непотребном следећу годину рата (1919), све је одлучено тог септембра 1918. године. Поред тога српска војска је ослободила и ујединила цео простор од Битоља до Марибора.
Драгутин Матић, Око соколово

Можда је највећу похвалу српским трупама изрекао немачки кајзер Вилхелм у телеграму бугарском владару: „62000 српских војника одлучило је рат, СРАМОТА!“ 

среда, 14. септембар 2016.

1829 - Једренски мировни уговор, Срби добијају обећање аутономије и повратка шест нахија

Једренски мир је уговор о миру који су 2. септембра 1829. године потписали представници Русије и Османског царства. Овим уговором су се Османлије обавезале да дозволе да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници, као и да признају аутономију Грчке.
Тријумфална капија у Москви у спомен руској победи у руско-турском рату 1828-1829. године

Мировни уговор из Једрена био је уговор којим је окончан Руско-турски рат (1828—1829). Уговор је потписан 14. јуна 1829. у Једрену. С руске стране потписници су били Алексеј Орлов и Фјодор Пален, а с турске Мехмед Садик и бег Абдул Кадир. Уговор је имао 16 тачака.
Према уговору је Отоманско царство морало Русији дати делту Дунава, а Русија је вратила градове Ахалцихе и Ахалкалаки, као и део обале Црног мора од делте реке Кубањ. Русији је признато право на део Грузије са Имеретијом, Мингрелијом и Гурија, те део Јерменије, тј. канате Јереван и Нахичеван, које је султан уступио Персији уговором из Туркманчана годину раније.
Уговором је Турска такође морала дозволити руским грађанима право слободне трговине на својој територији. Пловидба Дарданелима и Босфором отворена је свим трговачким бродовима. Турска је морала да исплати Русији у року од 18 месеци своту од 1.500.000 холандских гулдена на име ратне одштете.
Султан је такође морао дати аутономију Србији (у складу са Акерманском конвенцијом) и кнежевинама Молдавији и Влашкој, које су формално остале под Турском, али је Султан морао гарантовати њихов напредак и пуну слободу трговине. Србија је добила право и да припоји  шест нахија које су биле у саставу Карађорђеве устаничке државе. Руска војска је остала у Молдавији и Влашкој како би надгледала процес реформи. Турска се такође обавезала дати аутономију Грчкој.

петак, 02. септембар 2016.

Поклоничко путовање КАЈМАКЧАЛАН (2521 м) 10 - 17. септембра 2016.



УДРУЖЕЊЕ „КАЈМАКЧАЛАН“

ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ ОСВАЈАЊА КАЈМАКЧАЛАНА
 ОРГАНИЗУЈE ВИШЕДНЕВНУ АКЦИЈУ

КАЈМАКЧАЛАН (2521 м)
10. - 17. септембра 2016.

Први дан – субота 10.09.
Полазак аутобуса у 22,00 ч. са паркинга код «Плаве локомотиве“ (на Главној ж/с). Успутне паузе по договору.
Други дан – недеља 11.09.
Долазак у Прилеп око 7.00 Посета цркви Св. Ћирила и Методија у чијој је крипти костурница палих српских војника из балканских ратова и Великог рата. Ако буде могућа посета обићићемо Манастир Трескавац који се налази на живописном узвишењу изнад града. Наставак пута ка Крушеву где ћемо посетити музеј Крушевске републике, гроб Тошета Проеског и панорамски разгледати веома интересантан стари град.. Наставак пута преко Демир Хисара ка Битољу. Обилазак града, градског парка, културно-историјских споменика и знаменитости Битоља. Полазак за с. Скочивир. Смештај у конаку манастира Свети Архангели. Вечера. Ноћење.
Трећи дан – понедељак 12.09.
Доручак и припрема за рад на расчишћавању српских војних гробаља. Гробља се налазе у селима Груниште, Будимирци и локалитету Трново-Студена вода. Потребан алат за рад обезбедићемо заједничким договором. Пауза за ручак. Поподне наставак радова до вечере. Ноћење.
Четврти дан – уторак 13.09.
Доручак. Наставак целодневних радова на расчишћавању гробаља, са паузом за ручак. Вечера. Ноћење.
Пети дан – среда 14.09.
Доручак. Припрема за успон на Кајмакчалан. Вожња џиповима до летње карауле на око 1900 м н/в. Пешачка тура до врха. За оне који не могу пешице пут настављају џиповима до близу врха (исто важи и за повратак). Обилазак Спомен капеле и гробнице. Повратак истим путем до летње карауле. Дужина пешачке туре око 15 км. Висинска разлика око 600 метара. Повратак у Старавину. Вечера. Ноћење.
Шести дан – четвртак 15.09.
Доручак до 8 ч. Полазак за Битољ. Учешће на комеморацији на српском војном гробљу, поводом 100 година освајања Кајмакчалана. Полазак за Охрид. Долазак у Охрид, смештај у приватним кућама. Обилазак културно историјских споменика. Заједничка вечера, жива музика. Ноћење.
Седми дан – петак 16.09.
Слободан дан. Разгледање града, купање, посета знаменитостима…
Осми дан – субота 17.09.
Устајање. Полазак у 6.00. Долазак у Стругу, Доручак у некој пекари, кратко разгледање града и место где настаје река Црни Дрим - отока из Охридског језера. Наставак пута према Београду преко Дебра, панорамско разгледање Језера Глобочица и Дебарског језера. Посета Манастиру Свети Јован Бигорски у живописној долини реке Радике. Манастир је изузетне архитектонске вредности, са много значајних икона, дубореза и реликвија. Наставак пута ка Гостивару уз кратак одмор на Мавровском језеру. Долазак у Београд у касним вечерњим сатима.
Вођа пута задржава право на мање корекције плана у складу са конкретном ситуацијом.

ЦЕНА: 140 евра и 600 динара.  
У цену је укључено: превоз аутобусом,  4 пуна пансиона, ноћење и  вечера у Охриду, ноћење у Охриду и трошкови организације.
У цену није укључено: улазнице за музеје, превоз џиповима (20 евра) и путно здравствено осигурање.
Обавезно понети: личну карту или пасош.
Рок за пријављивање и уплату 05.09.2016.

Вођа пута: Станоје Стојковић, 


mob: 062/21-10-17;    

субота, 27. август 2016.

27. август 1916 - Век од смрти Петра Кочића, народног трибуна и писца

Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 — Београд, 27. август 1916) је био српски песник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици Српској, Босна и Херцеговина.
Основну школу је учио у манастиру Гомионица где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко време био наставник у Скопљу. После две године се преселио у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустроугарске, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ у Бањалуци и створио своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. На Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде. Он је од оних у низу српских писаца и интелектуалаца, којима је ропство и правдање правде на слободу односило главнину снага. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства. Оболели Кочић умро је у београдској душевној болници за време окупације.

Прво значајније Кочићево књижевно дјело, под називом Пјесме, објављено је 1898. године. Петар Кочић је написао три збирке приповедака под насловом „С планине и испод планине“. Прва је објављена 1902. године, друга 1904, а трећа 1905. Године 1910. објављена је још једна кочићева збирка приповедака, овај пут под насловом „Јауци са Змијања“, по којој је 1974. године снимљен и истоимени филм.
Био је песник крајишког живота, борац за слободу и друштвену правду. 

27. август 1866 - Уједињена омладина српска


Oд шездесетих година настаје велики преокрет и у јавном животу и у књижевности. 1859. године Аустрија је побеђена на Мађенти и Солферину и принуђена, ради унутрашњега мира, да даје уставне слободе и да попушта народностима. Од 1860. враћа се уставно стање, а са њиме и бољи услови за јаван живот. У Србији династичка промена од 1858. није била само смењивање на престолу но унеколико и победа уставних идеја. Иако се нису испунила сва очекивања младих либерала, ипак су се услови за јаван рад релативно поправили, нарочито од 1860, када је на престо дошао кнез Михаило. И у Србији и у Војводини јавни живот се буди, и наставља се оно што је насилно прекинуто 1849.


Прву реч у народу сада узима омладина. Већ доста многобројни српски ђаци у Бечу и Пешти почињу се прикупљати и започињати један политички и национални покрет. 1861. оснива се у Пешти ђачко друштво Преодница, 1863. у Бечу Зора. И та два активна ђачка друштва постају средишта живога омладинског рада и у политици и у књижевности. Ђачки и омладински покрет нагло захвата сва места где је било српских ђака и по вишим и по средњим школама. Између свих тих ђачких дружина одржавала се стална веза. И природно се помислило и на једну заједничку организацију. По угледу на немачки Tugendbund и на талијанску Младу Италију оснива се свечано, 1866, у Новом Саду савез »Младога Српства«, Уједињена омладина српска.



Друштво је основано са циљем да буди народни дух и да шири српску књижевност. У њу су ушли не само ђаци но и млађа интелигенција, трговци, занатлије; у један мах она је била не само савез ђачких дружина но и певачких, учитељских, трговачких и занатлијских. Покрет је захватио нарочито Војводину и Србију: у Војводини, он се окренуо у једну националну и антиклерикалну странку; у Србији, где је због мање повољних политичких прилика мање имао маха, добио је карактер једне либералне, антиапсолутистичке и национално одлучне странке. Доцније, око 1870. године, покрет се, у много мањем обиму, проширио и на Хрватску, Далмацију и на Црну Гору.

Организација Уједињене омладине српске почела се живље изводити тек 1867. Али те године, на другој омладинској скупштини у Београду, због либералних манифестација, дошло се у сукоб са реакционарном српском владом и тиме рад у Србији буде отежан. 1868, после убиства кнеза Михаила, Омладина, осумњичена да је била духовни подстрекач тога дела, била је прогоњена у Србији и у Војводини, и њен рад је био за неко време заустављен. Али омладинске скупштине се стално држе: 1868. у Великом Бечкереку, 1869. у Великој Кикинди, 1870. у Новом Саду, 1871. у Вршцу. И српске, а нарочито мађарске владе су са неповерењем гледале на овај покрет, и 1871. и 1872. он је угушен. Било је тешко са једним програмом радити у две разне земље, у Србији и у Аустро-Угарској. Поред тога, у самој Омладини било је, поред личних размирица, и сукоба локалне природе, између војвођанских и србијанских омладинаца, и сукоба начелне природе, између старијих и умеренијих либерала и млађих, напреднијих социјалиста. Гоњена и од пештанске и од београдске владе, растрзана унутрашњим борбама, без сигурне материјалне подлоге и одређеног програма рада, Омладина није могла бити дуга века. Престанак друштвеног органа Младе Србадије, 1872, значио је крај омладинске организације.

Уједињена омладина српска отпочела је као савез ђачких друштава, потом је постала организација целог млађег нараштаја ради културно-националних циљева, најзад је постала национално-политичка странка, која је стала на чело целог српског народа. Захвативши готово све крајеве и све сталеже српске, она је започела обилан рад у свима правцима. Предавањима, »беседама«, часописима, књигама, алманасима, она је радила на националном васпитању српског народа, на национализацији целокупног живота српског. Године њеног рада биле су узбуркана доба када су се потлачене нације буниле и када су се националне државе стварале: то је било доба устанка Луке Вукаловића (1861), бомбардовања Београда (1862), пољског устанка (1863), грчког устанка на Криту (1866) и кривошијског устанка у Боки Которској, очишћења градова у Србији од последњих турских посада (1867), доба стварања уједињене Италије (1859. и 1870) и уједињене Немачке (1866. и 1870—1871). У тој атмосфери мислило се да је куцнуо »извесни час« српског ослобођења и уједињења, прекоравала се Србија што педесет година остаје у »блатомиру«, обожавала се Црна Гора која је непрестано на ратној нози, и Омладина је српске духове позивала за блиско дело националног ослобођења и уједињења.

Омладина је у посао ушла са широким програмом и великим плановима. То је било доба полета, заноса, наде и вере у победу. Али успех није одговарао великим очекивањима. Пре свега, Омладина, која је означавала једну општу, прилично магловиту тежњу за националним и човечанским напретком, обухватила је људе од разних, чак и супротних праваца. Било је у њој старијих људи, васпитаних у »славјанском духу«, који нису ишли даље од поетскога панславизма; било је млаких либерала, који су тражили скромну уставност и рад на »српској култури«; било је идеолошких демократа, који су сневали једну балканску републику као саставни део велике демократске републике Сједињених Држава Европских; било је, најзад, и социјалиста, који су сматрали да је политичка и национална слобода само услов рада на економском ослобођењу радних маса, да је уједињење и ослобођење Српства само »један колут на ланцу других слобода«. За тако постављене велике задатке није било довољно снаге, и све се више сводило на речи и на почетке и покушаје. Али то не умањава значај овога покрета. То је први духовни покрет који је захватио цео српски народ, у коме се упоредно и споразумно радило и у Србији и у Војводини. То је први пут да једно српско поколење у целини уђе у јаван живот. Тада су се створиле прве политичке, либералне, странке и у Војводини и у Србији, тада се израдиле идеје које ће дуго међу Србима живети и започео цео један књижеван покрет који ће дати људе и дела од вредности. Све што је у српском јавном животу и књижевности вредело, и у политици и у књижевности и у науци, прошло је кроз школу Уједињене омладине српске. Ако се ни изблиза није остварило све оно што је Уједињена омладина српска маштала, остало је ипак несумњивих резултата: цела једна национално-либерална идеологија, либералне странке и у Србији и у Војводини, романтични национализам, и цела једна књижевност, романтична књижевност, која је дала велики број писаца, међу којима је било неколико првога реда.

среда, 24. август 2016.

Двадесет четврти август 1914. године - Завршена Церска битка

Битка је била део прве аустроугарске офанзиве на Србију и избила је у ноћи 15. августа када су делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Церске планине. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника су се повукли у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила. Битка је била битка у сусрету, маневарског типа, што значи да у току битке нису коришћени ровови, будући да су ровови у овом рату коришћени први пут крајем 1914. после битке на Марни. Српску Другу армију предводио је генерал Степа Степановић, који је после битке добио чин војводе.

Битка на Церу

недеља, 21. август 2016.

Слава јунацима битке на Иванковцу!

     Дана 18. августа 1805. године завршена је велика битка Првог српског устанка, битка на Иванковцу. Први српски устанак почео је као буна против дахија, угњетача раје и узурпатора султанове власти у Београдском пашалуку. Са победом на Иванковцу социјална буна прераста у национално-социјалну револуцију. Циљ је после битке био јасан, укидање султанове власти и стварање самосталне српске државе и укидање турског феудализма.
     Чланови Српске омладинске културне организације "СОКО" су одали част јунацима битке на Иванковцу и положили венац на спомен обележје у истоименом селу. Морамо скренути  пажњу на то да мали број људи зна шта се десило код Иванковца и колико је важна битка код Иванковца за ослобођење српског народа. Нека је слава и хвала јунацима битке на Иванковцу!