понедељак, 26. мај 2014.

Саша Недељковић: СОКОЛИ У СТАРОЈ СРБИЈИ

Седишта свих састанака српских родољуба у Скопљу биле су Српска митрополија, Конзулат, Мушка гимназија и основне школе. Задојена националним духом, одушевљена за свако родољубиво прегнуће, скопљанска омладина  окупљала се у гимназији и учитељској школи. Притисак турске власти натерао је омладинце да збију редове. У оваквим приликама  прво се јавља идеја о оснивању певачког друштва. Тако је основано крајем 1907 године певачко друштво „Вардар”.   Омладина и национални борци из Скопља прелазили су у Србију, састајали се са водеђим личностима и припремали рад на ослобођењу. У Србији су се упознали са  радом Савеза  витешких  друштава „Душан  Силни”. Група омладинаца, ученика школе, заната и трговачких помоћника почела је 1908. у Скопљу да вежба гимнастику. Они  су 1909. основали душановачко друштво у Скопљу. Први вежбачи били су чланови омладинског певачког друштва „Вардар”.  Новембра 1908. дошао је за наставника Српске гимназије у Скопљу Рајко Караклајић, који се одмах ставља на чело  друштва. До 1908. Рајко Караклајић био је наставник гимнастике у Нишу, одакле је премештен у Скопље. У Нишу је од 1904. водио  Нишко гимнастичко друштво „Душан Силни”. Отпочео је редован и интензиван рад Силног. Вежбало се у згради основне школе „Метох” на Серави, где је већ било смештено певачко друштво „Вардар”. Друштво је 1910. било забрањено. И поред забране кришом  се и даље радило и често прелазило из Метоха у гимназију и опет у Метох. У Силном чланови су сматрали и говорили да су они војска која ће извршити ослобођење. На манастирским славама увек су били на окупу и вежбали. Дух и морал вежбача био је висок, а дисциплина и пожртвовање развијено до крајњих граница. У Булачанима и Кучевишту су давали јавне вежбе. Поред Караклајића, изразита личност око које се окупљала омладина, био је старешина професор Глиша Елезовић. Он је врло често држао предавања у вежбаоници и подстицао родољубиви дух код омладине. Друштво је 1910. и 1911. бројало преко 100 чланова па су се вежбе морале држати у две групе. По препоруци ондашњих учитеља  чланови су набављали књиге Књижевне задруге, па пошто  прочитају поклањали су их вежбаоници. На овај начин за годину дана створена је књижница од 100 књига.  Поред књига редовно је читан лист „Вардар” који је излазио у Скопљу. Рајко Караклајић основао је душановачка друштва у Призрену, Приштини, Урошевцу, Куманову. У Куманову  Силни је основан  1906-7, по доласку Димитрија Синадиновића. Доцније, по проглашењу  „Хуријета”, рад је озваничен, и за првог старешину изабран је Јован Довезенски, учитељ и војвода четнички. Из Куманова прешао је у Приштину Димитрије Синадиновић и окупио ту омладину створивши друштво у Приштини. У Гњилане отишао је вежбач, ученик гимназије Влад. Закић а у Пећи вежбао је омладинце гимназист Младен Герић. У Призрен су пошли Рајко Караклајић, Пера Илић, наставник музике, и вежбачи : Стева Младеновић, Душко Стевановић, Васа Хаџи Костић и Петар Арсић. (1)

Силни је 1909. основан у Куманову и Призрену, а 1910. у Косовској Митровици, Тетову и Приштини. У  областима  под  турском  влашћу (Македонија, Косово  и  Метохија)   до  1912.  био  је  забрањен назив  Душан, па су    друштва  називана „Силни”, а  свечано  одело  било  је  одора  од  белог  платна,  плави  појас  и  црвени  фес (2).  Силни из Скопља учествовао је на слетовима и  јавним часовима 1910.  код Грачанице, у Девичу, Приштини, у Призрену, у Београду, затим 1911. у Загребу и 1912. у Новом Саду и Прагу. У лето 1910. организован је слет у манастиру Девичу, у Дреници. Слет је одржан у Грачаници, а други део изведен је у Девичу. Одобрење од власти издејствовао је митрополит призренски Нићифор. Вежбачи из Скопља дошли су под вођством Глише Елезовића и Рајка Караклајића. Они су одржали јаван час у Урошевцу на станици, па се затим упутили у Грачаницу. У Грачаници учествовала су душановачка друштва из Скопља и Куманова, вежбачи из Гњилана, Урошевца, Призрена, Приштине, Вучитрна, Митровице, Пећи и Ђаковице. Музика из Куманова је на челу колоне свирала „Радо иде Србин у војнике“ и народне мелодије. Учествовало је скоро 400 вежбача. Народа је било много, а одушевљење је било неописиво. Из  Грачанице скопски вежбачи отишли су у Вучитрн, преноћили и кренули за Девич, где је крај манастира, одржана  вежба, пред народом окупљеног из целог Косова и Метохије. После слета Рајко Караклајић је отишао у Тетово, окупио омладину и припремао друштво тетовско, пре јавног часа Скопљанаца у Тетову.

                   Савез  витешких  друштава  Душан  Силни  и  Савез  српских  соколова  ујединили  су  се  8.11.1909.  у  Савез  соколских  друштава  Душан  Силни. Први састанак  ради  расправљања  питања  уједињења  одржан  је  25.октобра 1909. у  Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза. Савез  је  окупио  20  друштава. Слет  бугарских  Јунака приређен  је  1910. у  Софији, а  пут  за  Софију  водио  је  преко  Београда. Том  приликом  у  Београд  су дошли  претставници  српских  соколских и  витешких друштава  из  Срема, Крајине, Приморја, Старе Србије, Босне и Херцеговине. У Београду скопски душановци били су гости  друштва „Српска браћа” . Соколске свечаности у Београду започеле су 6. јула 1910. увече, кад су стигли први соколи. На дочеку на железничкој станици госте је поздравио академик Стеван Тодоровић. Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Дефиле 1.000 сокола започео је 7. јула око 15 часова. Душановцима из Скопља и Дубровника указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори, па до Града  у коме је било слетилиште (3).  После одржане  јавне  соколске  приредбе  у  Горњем  граду, којој  је  присуствовао  и  престолонаследник  Александар, и   после  пријема  у  двору  краља  Петра, представници  српског  соколства  из  Србије, Старе Србије  и  са  територије  Аустро-Угарске  одржали  су   састанак  у  Београду. На  састанку  одржаном од 7 до 9  новембра 1910. Глиша Елезовић и Јово Алексић  представљали су Стару Србију.  На састанак су дошли и капетан Милан Прибићевић, секретар Народне Одбране и војвода Јован Довженски. Посетио их је престолонаследник Александар. Руковао се са сваким од присутних делегата. На  састанку  одлучено   је   да  се  створи  Српски  соколски  савез  са  седиштем  у  Београду.  На  слетовима  у  Загребу  и  Прагу  наступало  би  се  под  заједничком  савезном  заставом  (Душана  Силног)  и  заједнички  вежбало  симболичну  вежбу  ослобођења. При повратку из Србије душановци су одржали јавну вежбу у Куманову. У ратовима за ослобођење учествовали су чланови Силног од којих је доста пало на бојном пољу, а међу њима и њихов учитељ Рајко Караклајић, који је погинуо у албанској буни 1913.  Године 1913. била су реорганизована друштва у Куманову, Скопљу, Призрену, а отпочео је рад у Битољу и Штипу. Прва  скупштина  Српског  соколског  савеза  одржана  је  у  Београду  28.  фебруара  и  1. марта 1911. У  прогласу  Управе  савеза  истиче   се :  „Као  јако  средство  за  вођење  културне  борбе, соколство  биће  неопходна  потреба  српском  народу,  и  у  тој  борби  мора  бити  што  више  бораца, јер  и  то  ће  бити  услов  победе  коју  српски  народ  мора  изборити ….”. (4)

После Првог светског рата обновљен је рад соколског друштва Скопље-Матица. Деловала је у оквиру Жупе Краљевића Марка која је обухватала Македонију, Косово и Метохију. Матица се 1927.  уселила у Соколски дом Краљевића Томислава. У дому је радила соколска књижница, музика, драмски одсек, луткарски, трезвењачки, стрељачки и коњички одсек. Приком прославе 25-годишњице соколства у Скопљу 1933.  отворена је у Соколском дому соколска пољопривредна изложба и изложба женских ручних радова. Соколско друштво Скопље-Матица водило је соколске сеоске чете у селима Драчеву, Горњем Лисичју, Душановцу, Синђелићу, Кучкову, Бразди, Чучеру, Бањану, Мирковцу и Раштаку. (5)


Од 5 до 9 септембра 1928. одржан је у Скопљу VI покрајински слет  ЈСС. Слету је присуствовало мноштво чланова  ЈСС,  чехословачки соколи, делегати Лужичких Срба, пољског и руског соколства. Том приликом соколи су посетили  Косово поље, где је извршена заклетва Соколства и прочитана декларација Југословенског Соколства.  (6) Соколска Жупа Скопље окупљала је 1934. 40 друштава, 75 сталних и 33  привремене сеоске соколске чете. (7) Филмови „V покрајински слет у Скопљу“, „Крунисање Душаново“, „Ускршњи обичаји Лужичких Срба“, „Снежана“, „Зимски спорт“ и „Гимнастичке вежбе“ са великим успехом приказани су у Скопљу, Велесу, Куманову, Тетову, Призрену и Штипу. Претставе су даване у соколанама, а понегде ради велике посете, даване су и у биоскопима. Не само школска деца и соколско чланство, него и родитељи и омладина у великом броју посетили су претставе. Укупно 22 претставе посетило је 3.990 деце, нараштаја, чланства и других. У Скопљу су приказани филмови у свим школама, Учитељској школи, за ученике Женске гимназије, у Дому Краља Александра (средњошколски интернат) и у великој Медреси. (8) Филм „Крунисање Душаново“ је био сцена са V покрајинског слета у Скопљу. Дужине 75 м, трајање око 8 минута. Садржај је био : Душанов град, Црква Св. Богородице, Душанов долазак и поздрав велможа, Народ, Велможе, Душан поздравља народ, Патријарх благосиља и крунише Душана, Душан крунише царицу и свог сина Уроша, Душан прима жезло, Народ поздравља свог цара, Душан одликује свога шурака Јована, чита проглас народу и заклиње се да ће по правди владати. (9)

Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србије 1937. почела је соколским слетом у Скопљу, чији је покровитељ био Кнез Павле. У прогласу слетског одбора истицало се :  „Ријетко које мјесто осим Београда, тако изразито оличава судбину Балкана, колико наше Скопље. Упркос невољама робовања, у њему се никад није гасила национална мисао и културна снага нашег народа, чак ни онда, када су под туђинским ударцем исчезле драгоцјене творевине Немањића … “. Прослава ослобођења трајала је три дана, а завршила се поворком кроз Скопље, дугом три километра. (10) Лист „Дубровник” пренео је из листа „Аграрна Мисао” из Београда опис прославе у Скопљу : „Велика, … поворка нашег живља из Јужне Србије сутрадан у Скопљу, била је достојан наставак оног духовног славља на Куманову. Огромна је то била поворка омладине, ветерана, инвалида, четника, жена са дјецом на грудима, сокола, младих дјевојака у народној ношњи …”. (11) На V покрајинском слету учествовали су соколи из целе Југославије.  Највеће заслуге за успех слета имао је Велимир Поповић, старешина Соколске жупе Скопље и председник слетског одбора. (12)

Соколи су  припремали своје чланове да буду браниоци  отаџбине. Соколско друштво Скопље-Матица одржало је 22 јула 1939. код села Бразде такмичење у гађању бојним метком. Гађањем је руководио прочелник стрељачког одсека капетан I класе Александар М. Толић. Гађање је имало карактер излета, који се после гађања продужио цео дан у манастиру Св. Илија. Командант артиљеријског пука II Армијске области ставио је на расположење за извршење гађања потребно људство, материјал и транспортна средства. (13)

Јубилеј Соколског друштва у Приштини прослављен је 22. октобра 1939. На тај дан  1912. Приштина је ослобођена од Турака. Друштво у Приштини прославило је своју 30-годишњицу. Основано је 1909. као прво на Косову. Године пре ослобођења биле су тешке. Друштво није радило за време рата. Одмах по ослобођењу било је обновљено и постало је матично друштво многим соколским јединицама у Старој Србији. (14)

Соколи су учествовали у организовању прославе 550-годишњице Косовске битке 1939. У  незавршеном дугометражном филму “Косовски бој”  Михајло А. Поповић  снимио је  долазак соколске штафете која је носила пламен упаљен за време јутарње литургије у манастиру  Грачаници, да би се њиме запалиле свеће на Газиместану и  дефиле сокола у паради витешких организација. Окупљени гледаоци срдачно су поздравили соколе. (15)

Соколско друштво Скопље-Матица приредило је 1939. прославу 30-годишњице оснивања соколства на Југу. У Споменици су истакли : „30 година су кратак период у животу једног народа, али у животу једног човека представљају довољно дуго време да се забораве многи догађаји и часови, нарочито ако су били тешки и болни. Старе генерације које су учествовале у стварању ове државе лагано изумиру. Вео заборава покрива њихова велика дела. Нове генерације не знају за тешке дане ропства и мучне борбе за ослобођење. Рођене у слободи и сувише заузете борбом за лични опстанак не могу довољно да цене значај народне слободе. Они је сматрају као нешто природно, дато само од себе. Међутим, и слобода, као и здравље и младост, има значај негативне вредности и ова се вредност у пуној мери осети тек онда кад се изгуби.“ (16) После Априлског рата 1941. Савез Сокола  био је забрањен.

                                                     Саша Недељковић
члан Научног друштва за
историју здравствене културе Србије

Нема коментара:

Постави коментар