Још у вријеме када се почело јављати питање којој од
југословенских литература припадају поједини писци српскохрватског
језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном
разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак
покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дјела
незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима - свеједно да ли нас
неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу,
територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично,
написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме
је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности.
Било је то излишно, јер је 1972. године, у
библиотеци "Српска књижевност у сто књига" изашао и мој роман Дервиш и
смрт. У уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку
едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и
Српске књижевне задруге - налазиле су се и најпозваније личности да
одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног
писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом
мјесту.
Како у нашим књижевним приликама нагло долази до
нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја
увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам - може се
догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатности
нечијих упорности и неразумијевања. Да бих заштитио свој лични и
књижевни интегритет, ја се обраћам Срској академији наука и уметности,
чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја
писмена изјава.
Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по
националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док
књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам,
сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу
српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје
опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој
рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих
злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам,
дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава
Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима
немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови
Уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су
такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у
Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав
Ђурић, Бошко Петровић.
Није, зато, случајно што ово писмо упућујем
Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно
сматра пуноважним аутобиографском податком.
НАПОМЕНА: Овај документ се налази у Историјској збирци Архива САНУ у Београду, под редним бројем 14441.
Нема коментара:
Постави коментар