понедељак, 26. мај 2014.

Саша Недељковић: СОКОЛИ У СТАРОЈ СРБИЈИ

Седишта свих састанака српских родољуба у Скопљу биле су Српска митрополија, Конзулат, Мушка гимназија и основне школе. Задојена националним духом, одушевљена за свако родољубиво прегнуће, скопљанска омладина  окупљала се у гимназији и учитељској школи. Притисак турске власти натерао је омладинце да збију редове. У оваквим приликама  прво се јавља идеја о оснивању певачког друштва. Тако је основано крајем 1907 године певачко друштво „Вардар”.   Омладина и национални борци из Скопља прелазили су у Србију, састајали се са водеђим личностима и припремали рад на ослобођењу. У Србији су се упознали са  радом Савеза  витешких  друштава „Душан  Силни”. Група омладинаца, ученика школе, заната и трговачких помоћника почела је 1908. у Скопљу да вежба гимнастику. Они  су 1909. основали душановачко друштво у Скопљу. Први вежбачи били су чланови омладинског певачког друштва „Вардар”.  Новембра 1908. дошао је за наставника Српске гимназије у Скопљу Рајко Караклајић, који се одмах ставља на чело  друштва. До 1908. Рајко Караклајић био је наставник гимнастике у Нишу, одакле је премештен у Скопље. У Нишу је од 1904. водио  Нишко гимнастичко друштво „Душан Силни”. Отпочео је редован и интензиван рад Силног. Вежбало се у згради основне школе „Метох” на Серави, где је већ било смештено певачко друштво „Вардар”. Друштво је 1910. било забрањено. И поред забране кришом  се и даље радило и често прелазило из Метоха у гимназију и опет у Метох. У Силном чланови су сматрали и говорили да су они војска која ће извршити ослобођење. На манастирским славама увек су били на окупу и вежбали. Дух и морал вежбача био је висок, а дисциплина и пожртвовање развијено до крајњих граница. У Булачанима и Кучевишту су давали јавне вежбе. Поред Караклајића, изразита личност око које се окупљала омладина, био је старешина професор Глиша Елезовић. Он је врло често држао предавања у вежбаоници и подстицао родољубиви дух код омладине. Друштво је 1910. и 1911. бројало преко 100 чланова па су се вежбе морале држати у две групе. По препоруци ондашњих учитеља  чланови су набављали књиге Књижевне задруге, па пошто  прочитају поклањали су их вежбаоници. На овај начин за годину дана створена је књижница од 100 књига.  Поред књига редовно је читан лист „Вардар” који је излазио у Скопљу. Рајко Караклајић основао је душановачка друштва у Призрену, Приштини, Урошевцу, Куманову. У Куманову  Силни је основан  1906-7, по доласку Димитрија Синадиновића. Доцније, по проглашењу  „Хуријета”, рад је озваничен, и за првог старешину изабран је Јован Довезенски, учитељ и војвода четнички. Из Куманова прешао је у Приштину Димитрије Синадиновић и окупио ту омладину створивши друштво у Приштини. У Гњилане отишао је вежбач, ученик гимназије Влад. Закић а у Пећи вежбао је омладинце гимназист Младен Герић. У Призрен су пошли Рајко Караклајић, Пера Илић, наставник музике, и вежбачи : Стева Младеновић, Душко Стевановић, Васа Хаџи Костић и Петар Арсић. (1)

Силни је 1909. основан у Куманову и Призрену, а 1910. у Косовској Митровици, Тетову и Приштини. У  областима  под  турском  влашћу (Македонија, Косово  и  Метохија)   до  1912.  био  је  забрањен назив  Душан, па су    друштва  називана „Силни”, а  свечано  одело  било  је  одора  од  белог  платна,  плави  појас  и  црвени  фес (2).  Силни из Скопља учествовао је на слетовима и  јавним часовима 1910.  код Грачанице, у Девичу, Приштини, у Призрену, у Београду, затим 1911. у Загребу и 1912. у Новом Саду и Прагу. У лето 1910. организован је слет у манастиру Девичу, у Дреници. Слет је одржан у Грачаници, а други део изведен је у Девичу. Одобрење од власти издејствовао је митрополит призренски Нићифор. Вежбачи из Скопља дошли су под вођством Глише Елезовића и Рајка Караклајића. Они су одржали јаван час у Урошевцу на станици, па се затим упутили у Грачаницу. У Грачаници учествовала су душановачка друштва из Скопља и Куманова, вежбачи из Гњилана, Урошевца, Призрена, Приштине, Вучитрна, Митровице, Пећи и Ђаковице. Музика из Куманова је на челу колоне свирала „Радо иде Србин у војнике“ и народне мелодије. Учествовало је скоро 400 вежбача. Народа је било много, а одушевљење је било неописиво. Из  Грачанице скопски вежбачи отишли су у Вучитрн, преноћили и кренули за Девич, где је крај манастира, одржана  вежба, пред народом окупљеног из целог Косова и Метохије. После слета Рајко Караклајић је отишао у Тетово, окупио омладину и припремао друштво тетовско, пре јавног часа Скопљанаца у Тетову.

                   Савез  витешких  друштава  Душан  Силни  и  Савез  српских  соколова  ујединили  су  се  8.11.1909.  у  Савез  соколских  друштава  Душан  Силни. Први састанак  ради  расправљања  питања  уједињења  одржан  је  25.октобра 1909. у  Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза. Савез  је  окупио  20  друштава. Слет  бугарских  Јунака приређен  је  1910. у  Софији, а  пут  за  Софију  водио  је  преко  Београда. Том  приликом  у  Београд  су дошли  претставници  српских  соколских и  витешких друштава  из  Срема, Крајине, Приморја, Старе Србије, Босне и Херцеговине. У Београду скопски душановци били су гости  друштва „Српска браћа” . Соколске свечаности у Београду започеле су 6. јула 1910. увече, кад су стигли први соколи. На дочеку на железничкој станици госте је поздравио академик Стеван Тодоровић. Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Дефиле 1.000 сокола започео је 7. јула око 15 часова. Душановцима из Скопља и Дубровника указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори, па до Града  у коме је било слетилиште (3).  После одржане  јавне  соколске  приредбе  у  Горњем  граду, којој  је  присуствовао  и  престолонаследник  Александар, и   после  пријема  у  двору  краља  Петра, представници  српског  соколства  из  Србије, Старе Србије  и  са  територије  Аустро-Угарске  одржали  су   састанак  у  Београду. На  састанку  одржаном од 7 до 9  новембра 1910. Глиша Елезовић и Јово Алексић  представљали су Стару Србију.  На састанак су дошли и капетан Милан Прибићевић, секретар Народне Одбране и војвода Јован Довженски. Посетио их је престолонаследник Александар. Руковао се са сваким од присутних делегата. На  састанку  одлучено   је   да  се  створи  Српски  соколски  савез  са  седиштем  у  Београду.  На  слетовима  у  Загребу  и  Прагу  наступало  би  се  под  заједничком  савезном  заставом  (Душана  Силног)  и  заједнички  вежбало  симболичну  вежбу  ослобођења. При повратку из Србије душановци су одржали јавну вежбу у Куманову. У ратовима за ослобођење учествовали су чланови Силног од којих је доста пало на бојном пољу, а међу њима и њихов учитељ Рајко Караклајић, који је погинуо у албанској буни 1913.  Године 1913. била су реорганизована друштва у Куманову, Скопљу, Призрену, а отпочео је рад у Битољу и Штипу. Прва  скупштина  Српског  соколског  савеза  одржана  је  у  Београду  28.  фебруара  и  1. марта 1911. У  прогласу  Управе  савеза  истиче   се :  „Као  јако  средство  за  вођење  културне  борбе, соколство  биће  неопходна  потреба  српском  народу,  и  у  тој  борби  мора  бити  што  више  бораца, јер  и  то  ће  бити  услов  победе  коју  српски  народ  мора  изборити ….”. (4)

После Првог светског рата обновљен је рад соколског друштва Скопље-Матица. Деловала је у оквиру Жупе Краљевића Марка која је обухватала Македонију, Косово и Метохију. Матица се 1927.  уселила у Соколски дом Краљевића Томислава. У дому је радила соколска књижница, музика, драмски одсек, луткарски, трезвењачки, стрељачки и коњички одсек. Приком прославе 25-годишњице соколства у Скопљу 1933.  отворена је у Соколском дому соколска пољопривредна изложба и изложба женских ручних радова. Соколско друштво Скопље-Матица водило је соколске сеоске чете у селима Драчеву, Горњем Лисичју, Душановцу, Синђелићу, Кучкову, Бразди, Чучеру, Бањану, Мирковцу и Раштаку. (5)


Од 5 до 9 септембра 1928. одржан је у Скопљу VI покрајински слет  ЈСС. Слету је присуствовало мноштво чланова  ЈСС,  чехословачки соколи, делегати Лужичких Срба, пољског и руског соколства. Том приликом соколи су посетили  Косово поље, где је извршена заклетва Соколства и прочитана декларација Југословенског Соколства.  (6) Соколска Жупа Скопље окупљала је 1934. 40 друштава, 75 сталних и 33  привремене сеоске соколске чете. (7) Филмови „V покрајински слет у Скопљу“, „Крунисање Душаново“, „Ускршњи обичаји Лужичких Срба“, „Снежана“, „Зимски спорт“ и „Гимнастичке вежбе“ са великим успехом приказани су у Скопљу, Велесу, Куманову, Тетову, Призрену и Штипу. Претставе су даване у соколанама, а понегде ради велике посете, даване су и у биоскопима. Не само школска деца и соколско чланство, него и родитељи и омладина у великом броју посетили су претставе. Укупно 22 претставе посетило је 3.990 деце, нараштаја, чланства и других. У Скопљу су приказани филмови у свим школама, Учитељској школи, за ученике Женске гимназије, у Дому Краља Александра (средњошколски интернат) и у великој Медреси. (8) Филм „Крунисање Душаново“ је био сцена са V покрајинског слета у Скопљу. Дужине 75 м, трајање око 8 минута. Садржај је био : Душанов град, Црква Св. Богородице, Душанов долазак и поздрав велможа, Народ, Велможе, Душан поздравља народ, Патријарх благосиља и крунише Душана, Душан крунише царицу и свог сина Уроша, Душан прима жезло, Народ поздравља свог цара, Душан одликује свога шурака Јована, чита проглас народу и заклиње се да ће по правди владати. (9)

Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србије 1937. почела је соколским слетом у Скопљу, чији је покровитељ био Кнез Павле. У прогласу слетског одбора истицало се :  „Ријетко које мјесто осим Београда, тако изразито оличава судбину Балкана, колико наше Скопље. Упркос невољама робовања, у њему се никад није гасила национална мисао и културна снага нашег народа, чак ни онда, када су под туђинским ударцем исчезле драгоцјене творевине Немањића … “. Прослава ослобођења трајала је три дана, а завршила се поворком кроз Скопље, дугом три километра. (10) Лист „Дубровник” пренео је из листа „Аграрна Мисао” из Београда опис прославе у Скопљу : „Велика, … поворка нашег живља из Јужне Србије сутрадан у Скопљу, била је достојан наставак оног духовног славља на Куманову. Огромна је то била поворка омладине, ветерана, инвалида, четника, жена са дјецом на грудима, сокола, младих дјевојака у народној ношњи …”. (11) На V покрајинском слету учествовали су соколи из целе Југославије.  Највеће заслуге за успех слета имао је Велимир Поповић, старешина Соколске жупе Скопље и председник слетског одбора. (12)

Соколи су  припремали своје чланове да буду браниоци  отаџбине. Соколско друштво Скопље-Матица одржало је 22 јула 1939. код села Бразде такмичење у гађању бојним метком. Гађањем је руководио прочелник стрељачког одсека капетан I класе Александар М. Толић. Гађање је имало карактер излета, који се после гађања продужио цео дан у манастиру Св. Илија. Командант артиљеријског пука II Армијске области ставио је на расположење за извршење гађања потребно људство, материјал и транспортна средства. (13)

Јубилеј Соколског друштва у Приштини прослављен је 22. октобра 1939. На тај дан  1912. Приштина је ослобођена од Турака. Друштво у Приштини прославило је своју 30-годишњицу. Основано је 1909. као прво на Косову. Године пре ослобођења биле су тешке. Друштво није радило за време рата. Одмах по ослобођењу било је обновљено и постало је матично друштво многим соколским јединицама у Старој Србији. (14)

Соколи су учествовали у организовању прославе 550-годишњице Косовске битке 1939. У  незавршеном дугометражном филму “Косовски бој”  Михајло А. Поповић  снимио је  долазак соколске штафете која је носила пламен упаљен за време јутарње литургије у манастиру  Грачаници, да би се њиме запалиле свеће на Газиместану и  дефиле сокола у паради витешких организација. Окупљени гледаоци срдачно су поздравили соколе. (15)

Соколско друштво Скопље-Матица приредило је 1939. прославу 30-годишњице оснивања соколства на Југу. У Споменици су истакли : „30 година су кратак период у животу једног народа, али у животу једног човека представљају довољно дуго време да се забораве многи догађаји и часови, нарочито ако су били тешки и болни. Старе генерације које су учествовале у стварању ове државе лагано изумиру. Вео заборава покрива њихова велика дела. Нове генерације не знају за тешке дане ропства и мучне борбе за ослобођење. Рођене у слободи и сувише заузете борбом за лични опстанак не могу довољно да цене значај народне слободе. Они је сматрају као нешто природно, дато само од себе. Међутим, и слобода, као и здравље и младост, има значај негативне вредности и ова се вредност у пуној мери осети тек онда кад се изгуби.“ (16) После Априлског рата 1941. Савез Сокола  био је забрањен.

                                                     Саша Недељковић
члан Научног друштва за
историју здравствене културе Србије

недеља, 25. мај 2014.

Саша Недељковић: СРПСКИ СОКОЛИ ИЗ АМЕРИКЕ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

Бежећи од сиромаштва Срби из Далмације, Војводине и Црне Горе исељавали су се у Америку. Национални прегаоци тежили су да их окупе у српска друштва. У Америци су постојали: Савез Сједињених Срба „Слога“, Српски Културни и Добротворни Фонд, Црквено Просветни Фонд у Њујорку и Српски Народни Фонд у Сан Франциску (1). Савез Сједињених Срба „Слога“ као највећа српска организација у Америци, окупљао је 1913. више од 9.000 Срба из Сједињених Држава Америке и Канаде (2). Прво српско гимнастичко друштво било је витешко друштво „Душан Силни“ у Питсбургу. После анексије Босне и Херцеговине 1908. национални прегаоци почели су да оснивају соколска друштва. Прво српско соколско друштво основано је 30. маја 1909. у Синсинатију (Охајо), а одмах за њим 10. октобра 1909 г у Детроиту. Идуће 1910. основано је 7 соколских друштава. Соколска друштва су одржавала везу са соколима у Србији тражећи инструкције и претплаћујући се на соколске листове (Српски витез, Српски соколски гласник, Соко-лист за соколске ствари Зајечар).


Српску соколску жупу основало је 1. октобра 1911. 7 соколских друштава у Гери. Састанку је присуствовао Петар О. Стијачић као представник Српског културног и добротворног фонда из Њујорка. У Правилима се износи као основно : „Задатак је Српског сокола да своје чланове оспособљава за народни српски и грађански позив, и да подиже дух у српском народу. Ради тога је обавезно телесно развијање, морално васпитање а нарочито национално просвећивање. У ту сврху, уз савремену, има се употребити и српска народна гимнастика, српске народне јуначке игре и стрељачка вежбања како би соколи дорасли великом позиву народне узданице за рад на ослобођењу и уједињењу српског народа. Зато братска љубав, узајамно пожртвовање, лично самопрегоревање, темељно упознавање народне прошлости и савремено образовање, имају бити нарочита одлика и дужност сокола“(3). У свом чланку „Наша дужност према соколству“ Михаило Пупин је овим речима изразио соколски завет : „Под крилима Српског Сокола ми очекујемо сједињење Српског Народа“ (4). Гласник Жупе био је „Соко-лист српских соколова у Америци“. Излазио је једанпут месечно у Њујорку, а уредник листа био је Петар. О. Стијачић. Жупа је сем листа издавала годишњак „Летопис“. Обе публикације су уз чланке о соколству доносиле и српске народне песме. У управу жупе изабрани су старешина Лука П. Грковић, подстарешина Петар Секуловић, начелник Петар Кумановац, тајник Милан Мусулин и благајник Мато Ћук. Први слет одржан је 9.6.1912. у Чикагу. На скупштини Српске соколске жупе у Чикагу, одржаној пре слета, за почасног старешину изабран је научник и председник Савеза Сједињених Срба „Слога“ Михаило И. Пупин (1857-1935). Жупи је на скупштини приступило још 10 соколских друштава. Жупа је окупила 19 друштава. Седиште Жупе било је у Чикагу. Старешина жупе 1914. био је Душан В. Поповић а вођа Петар Н. Кумановац. (5)
Соколи су у време Балканских ратова организовали слање лекова и завојног материјала у Србију. На седници Соколске Жупе у Чикагу одлучено је да се уведу у соколство вежбе у гађању и руковању оружјем. Први је увео у своју обуку стрељаштво Српски соко у Лос Анђелосу, а затим Српски соко у Детроиту. У чланку „Неколике рефлексије на први слет српских сокола у Америци“ истакнуто је : „Ту су се сви сложили, да српски Соколи у Америци морају бити српска војска, која ће у оном часу када: „трубач с’ бојне Дрине захори: Народни Збор“, преко валова оцеана отпослати свој одговор, да смо спремни и да се добро постројни крећемо у свети бој за народ свој.“(6)
По избијању Првог светског рата Соколи у Америци организовали су прикупљање добровољаца за Србију. Соколска друштва су са својим заставама као добровољци кренули на фронт. Добровољци су послати на војну обуку у логор Лазуаз у Северној Африци. Били су из свих српских покрајина, али највише је било Личана, а било је нешто Хрвата и Словенаца. Долазили су у бизертско пристаниште по групама са заставама. Од пристаништа су полазили кроз град Бизерту са заставама напред, а предводила их је српска коњичка музика. У логору су распоређивани по баракама, на које су они истицали своје заставе донесене са собом још из Америке. Године 1917. образован је официрски кор за добровољце у Солуну. Официрски кор пребачен је у Бизерту као Команда Југословенског Добровољачког Пука. Командант пука са својим штабом боравио је у логору Лазуазу. Вршена је обука у ратним вештинама, ту су добровољци положили заклетву. По полагању заклетве, око 50 најписменијих добровољаца пребачено је у подофицирску школу, да сврше официрски курс за резервне официре. Кад су добровољци завршили војну обуку, онда су пред српску офанзиву на Солунском фронту, кренули из Бизерте у Солун, “где су својим херојским делима доказали, да нису узалуд дошли.” У редовима српске војске учествовали су у пробоју Солунског фронта и ослобађању отаџбине.(7)
После завршетка Првог светског рата у Дубровнику се окупило преко 700 добровољаца из Америке, који су испунивши своју дужност, чекали да се врате у Америку. О њима је писао дубровачки лист „Рад”, чији је диреткор био др. Љубо Леонтић, који је агитовао за долазак добровољаца у Првом светском рату. У појединим листовима названи су „талијански гусари”. У договору са редакцијом листа „Рад” „Југославенски академски клуб” позвао је дубровачку омладину и добровољце на састанак у Соколану у Спонзи. Сврха састанка била је да омладина протествује против писања појединих листова о добровољцима и да саслуша жеље добровољаца, како да им помогне и одужи се за њихове жртве у борби за ослобођење и уједињење. На састанку је др. Љубо Леонтић објаснио намере дубровачке омладине. Неколико добровољаца захвалило је срдачно дубровачкој омладини на заузимању, али је поносно одбило материјалну помоћ од грађана. Омладина је донела резолуцију : ЈУГОСЛАВЕНСКА АКАДЕМСКА ОМЛАДИНА, на скупшини одржаној у „Соколу” у Дубровнику, дне 16. новембра 1919., једногласно је прихватила овај закључак : 1. Најенергичније протествује против неистинитих вијести у неким новинама, којима се блати част јуначких добровољаца што напустише своје породице и имања одрекоше се богате зараде, те у најопаснијем часу пређоше оцеан да помогну засужњеној отаџбини, готови да се жртвују за ослобођење и уједињење … 2. Позива грађане Дубровника и народ цијеле државе да посвети достојну пажњу овим синовима наше патничке земље, коју они по други пут морају да напусте, јер због несусретљивости и немара не могу у њој да нађу зараде за пристојан живот.” Приком протеста дубровачког грађанства због ултиматума из Париза због граница са Италијом 27. јануара 1920. учествовали су корпоративно добровољци из Америке. (8) У листу „Рад” истакли су : „Након седам-осам мјесеци досадног чекања и убитачне беспослице, која је скоро деморализирала ове неустрашиве, неуморне и борбене соколове, … Ми знамо добро какви су људи југословенски добровољци из Америке. Гледали смо их онда кад су напуштали удобне домове и добре плаће у Америци; видјели смо каквом су смјелошћу кренули преко Оцеана за време најопасније субмаренске кампање; знамо какви су били су били на солунском фронту, на Кајмакчалану, кад су растворили својим јуначким грудима врата отаџбине; напокон, посматрали смо их овдје кроз толико мјесеци и дивили се њиховој невјероватној устрпљивости и још увијек непоквареном мужевном срцу и бистром оку бораца које не може да сатару ни ратни напори ни бирократска миродобна гњављења.” (9)
На месном војничком гробљу 9. фебруара 1920. био је покопан Тома Пољак, добровољац из Америке. Родио се 1884. у селу Церовнику код Огулина. У Америку је пошао 1903. По избијању Првог светског рата соколи су организовали прикупљање добровољаца за Србију. Тома Пољак је агитовао као оснивач и староста Сокола у Чикагу, одакле је кренуо са соколском четом „Томислав”, у славном чикашком батаљону „Милоша Обилића”, преко океана на солунски фронт. Учествовао је у борбама на положају Ветернику у 1. чети III батољана 11 пука Шумадијске дивизије. Након што је отпуштен из војске посетио је своје родитеље, а онда дошао у Дубровник да чека пола године на најављени транспорт за Америку. По писању листа „Рад” због живота у лошим приликама и спавања на голом поду тешко оболео и умро. Браћа и другови из чете „Томислав” испратили су свог саборца достојанствено. Спровод је био величанствен. Све трошкове су исплатили добровољци, који нису хтели да траже помоћ изван свог круга. Сви добровољци из Дубровника учествовали су у спроводу. Соколско друштво Дубровник корпоративно је испратио бившег соколског старосту, као и део гарнизона са официрима на челу. Добровољци и соколи послали су венце. Спровод су увеличали Дубровачка Грађанска Музика и Омладински пјевачки клуб. Над гробом говорили су др. Луко Дражић, старешина у име Соколског друштва Дубровник, др. Љубо Леонтић у име добровољаца из Америке, а Омладински пјевачки клуб отпевао је жалобну химну. Ковчег је био прекривен југословенском и америчком заставом. У листу „Рад” истакли су : „Дирљив је био призор кад су наши славни добровољци остављали дрвени крст са натписом „Тома Пољак, добровољац из Америке”, … са сузама у очима,” (10) Добровољци су требали да крену паробродом „Сантарен”. Одбор за испраћај издао је проглас у коме је између осталог стајало : „ … да изложе своје животе за ослобођење своје родне груде и за уједињење свога народа. Они су градили основице Југославије. Ни народ, ни домовина, нијесу им се одужили. Остављају нас огорчени и разочарани, али је њихова љубав за гнијезда и за гробове мученика и јунака југославенских јача од неизрецивих патња и страдања њихових. Они ће се опет вратити у своју отачбину, кад им она буде могла пружити услове за бољи живот и кад ће им се она моћи достојно да одужи. … Испратимо их као наше славне хероје. “ (11) Добровољци су у Дубровнику били седам месеци. У листу „Рад” истакли су : „Кроз све ово вријеме нијесу ни једним инцидентом нарушени најбољи одношаји наших грађана са овим јунацима. … Знајући колико кроз ово вријеме препатише поштовање је наших грађана према овим херојима било још веће. На глас о одласку свак се је натјецао да што љубезније поздрави милу браћу. … Вас се град у почаст јунацима завио барјацима. Сви дућани бијаху затворени. Између Двора и Дивоне стала је поређана чета добровољаца, сви окићени југославенским заставама, а око њих купљаше се народ, корпорације и омладина са барјацима. Градска музика свираше веселе даворије. Добровољци се поздрављаху са пријатељима и певаху пјесме.” Пред полазак добровољаца пред општином говорио је начелник и посланик др. Мелко Чингрија. Захвалио им се у име свих грађана на њиховом држању, које је оставило најбољу успомену. Добровољачки заставници приступили су начелнику Чингрији, а он им је предао две заставе југословенску и америчку. Музика је свирала југословенску химну, а окупљени народ је клицао добровољцима. Затим су сви кренулу у грушку луку. Поворку су предводиле девојке са великим ловор венцем, за њима омладина свих школа под државним заставама. Иза њих су ишли добровољачки барјактари, Дубровачка Грађанска Музика, барјактари свих дубровачких корпорација, певачки хор, соколи, добровољачка чета и маса народа. По писању листа „Рад” у поворци је било више хиљада људи у густим редовима. У редовима је било 15 до 20 особа. Маса се уз певање и свирање музике кретала према Гружу. Поворка је прешла преко Гружа и допратила добровољце до пароброда. Опет је настало поздрављање и клицање. Док је музика свирала, омладина је певала. Грушка обала била је пуна народа, који је долазио и поздрављао добровољце. Испред пароброда поздравио је добровољце у име омладине др. Дане Кнежевић и један гимназијалац. Одговорили су им беседама два добровољца. Пароброд се отиснуо уз певање, вијање барјака и клицање. (12)
По избијању Првог светског рата Соколи су организовали прикупљање добровољаца за Србију. Соколска друштва су са својим заставама као добровољци стигли на Солунски фронт. У редовима српске војске учествовали су у пробоју Солунског фронта и ослобађању отаџбине. Тиме су испунили свој соколски завет. Дубровник се 23. фебруара 1920, у име отаџбине, опростио са добровољцима на најсвечанији начин, уз пуно учешће војске, општине и грађанства. Добровољачка поворка окупила се испред Спонзе (Соколског дома). Свечана поворка школске омладине, сокола, корпорација са својим заставама, с музиком на челу, уз свирку и урнебесно клицање, допратила је борце до лађе у грушкој луци.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за
историју здравствене културе Србије

субота, 24. мај 2014.

ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ ПРЕДЛОЖАКА ЗА МОЗАИК У ЦРКВИ СВ. ЂОРЂА НА ОПЛЕНЦУ

У Галерији Руског дома 22. маја отворена је изложба предложака за мозаик у цркви Светог Ђорђа на Опленцу
Изложба је драгоцено сведочанство доприноса руских уметника за настанак монументалних мозаика у маузолеју Карађорђевића.Изложба је реализована захваљујући изузетном залагању и напорима председника Друштва српско-руског јединства Деси Миленковић и члановима одбора за културу професорима Зековићу и Лазовићу.
Присутне је поздравио директор Руског дома у Београду Михаил Денисов. Изложбу је отворио  управник маузолеја Карађорђевића  Драган Рељић, који је истакао огроман допринос руских уметника, који су не само копирали постојеће фреске, већ и уткали традиције руских неимара и иконописаца у коначни изглед маузолеја Карађорђевића. Први рестауратор драгоценог споменика културе професор Звонимир Зековић истакао је да оу ово први пут да се широј јавности показује тек једна трећина рестаурираних предложака мозаика. Рестаурација ових предложака урађена је у атељеу професора Мирослава Лазовића, сликара монументалисте уз помоћ студената Факултета ликовне уметности београдског универзитета.
Одлучујућу улогу у радовима на архитектури велелепног маузолеја и украшавању ентеријера имали су руски стручњаци, посебно архитекта Николај Петрович Краснов, Николај Окуњев и археолог Сергеј Смирнов, који је иначе имао искуства са мозаиком. У целу акцију били су укључени и српски интелектуалци на челу са проф. Александром Дероком. Предлошке за мозаике чак и фотографије урадили су искључиво руски стручњаци, који су путујући по Југославији, од места до места где има српских манастира, копирали фреске, и тако на једном месту створили ризницу копија најлепших српских зидних слика – фресака.
Овај храм монументалних димензија захвата површину основе 350 м2 и висине од пода крипте до свода куполе 35 м. Укупне унутрашње површине покривене мозаицима износе око 3500 м2 мозаичког платна,што овај мозаик сврстава у веће споменике под мозаиком у Европи.
Изложба је отворена до 11. јуна 2014. радним данима од 9-18.


Владислав Ђорђевић: ДВАДЕСЕТ РАЗЛОГА ЗА ЋИРИЛИЦУ

Разлози за искључиво писање ћирилицом су многобројни. Основни су: естетски, лингвистички, пуристички, историјски, културни, верски, етички, духовни, национални, правни, политички, психолошки, педагошки, социолошки, војни, издавачки, рачунарски, економски, трговачки и туристички.
1. Естетски. Према општем уверењу, ћирилица је лепше, калиграфскије писмо. Замењивати је мање лепом латиницом знак је помањкања осећаја за лепо.
2. Лингвистички. Хрватска латиница има три диграма, или диграфа, или двословља (dž, lj, nj), као и четири слова са дијакритичким знацима (č, ć, š, ž). У ћирилици таквих слова нема. Ћирилица је, дакле, лепше и функционалније писмо.
3. Пуристички. Писање ћирилицом подсвесно ограничава употребу страних речи (туђица). Писање латиницом подсвесно поспешује употребу страних речи у српски језик. Брига за чистоту српског језика препоручује писање ћирилицом.
4. Историјски. Срби су, рачунајући и наше словенске претке, писали разним писмима: глагољицом, ћирилицом, арабицом и латиницом. Глагољица се давно повукла пред једноставнијом ћирилицом. Арабица је била писмо само говорника српског језика муслиманске вере. Латиница је била све до средине XX века углавном писмо говорника српског језика католичке вере. Од средине XX века, под утицајем југословенског комунизма, она се проширила и на Србе православце.
Упркос овим променама и девијацијама, ћирилица је била и остала суштински једино писмо Срба православаца.
5. Културни. Др Петар Милосављевић у књизи „Српска писма” (2006) опширно пише о писму Лепенског вираи Винчанском писму и тиме уноси збрку. Мада је проучавање тих писама корисно и хвале вредно, њихово сврставање у „српска писма” је хеуристички нетачно. То што се та писма налазе на територији данашње Републике Србије не говори о њиховој генеолошкој повезаности ни са Србима ни са Србијом. Та праисторијска писма припадају културној баштини целе Европе и света, а не само Србије. Још је горе то што аутор у „српска писма” убраја и „влесовицу”, писмо „Велесове књиге”, иако је реч о доказаној кривотворевини.
Насупрот овим oпскурним писмима, ћирилица (старословенска, српскословенска, рускословенска, славjaносeрбска, вуковска) била је и остала непреварљиви део културе српског народа.
6. Верски. Писмо католичких Словена је латиница. Њом се служе католички Словени: Пољаци, Чеси, Словаци, Словенци и Хрвати. Писмо православних Словена је ћирилица. Њом се служе, или би бар требало да се служе, православни Словени: Руси, Белоруси, Украјинци, Бугари, Македонци и Срби. Широка употреба латинице код Срба сведочи о нашем озбиљном национално-верском застрањењу.
7. Етички. Настанак ћирилице је везан за мисионарску делатност св. Солунске Браће, св. Кирила (нареченог Константина Филозофа) и његовог брата св. Методија. И данас је ћирилица искључиво писмо Православне цркве. Искључиво коришћење ћирилице повезује нас – макар и несвесно – са православном етиком.
8. Духовни. Ћирилица је свето писмо православних Словена.Старословенска азбука представља једну врсту вероисповедања („Аз буки вједи…”). Стога је свака употреба ћирилице у основи потврда веровања у духовни значај писaња.
9. Национални. Срби, Хрвати и Бошњаци говоре исти језик,који историјска филологија назива српским. Али ова три народа разликују се у вери. Будући да је основна differentia specifica међу њима религија, то значи да ћирилица, као искључиво писмо православне традиције, треба да буде и искључиво писмо Срба.
10. Прaвни. Познавајући и признавајући културно-историјски и национално-државни значај ћирилице, Устав Републике Србије (Члан 10) напомињe да су у службеној употреби у Републици Србији „српски језик и ћириличко писмо”. Ова уставна одредба је обавезујућа за све.
И међународне институције признају да је ћирилица једино српско писмо. По класификацији UNESCO-а, Вукова ћирилица је српско, а латиница хрватско писмо.
11. Политички. Употреба ћирилице је мера нашег идентитета, интегритета и суверенитета. Широка распрострањеност латинице у Србији сведочи о слабости српске националне свести и српске државе.
12. Психолошки. Коришћење два писма ствара осећај несигурностии шизофрености. Коришћење само ћирилице ствара осећај сигурности и целовитости.
13. Педагошки. Ђаци се у Србији уче двама писмима, што и њима и њиховимучитељима ствара много проблема. Учење два писма представља својеврсну педагошку ентропију – губитак времена и енергије.
Двоазбучност штети младима, јер их чини несигурним писцима. Није реткост да млади бркају ћирилицу и латиницу. И није их због тога кривити. Крив је школски систем који им ствара ту несигурност. Често се могу видети графити, чак и они националистичке садржине, у којима су помешана писма. Све би се то отклонило када би се у школама прешло на искључиво коришћење ћирилице.
14. Социолошки. Коришћење два писма у једном националном корпусу доводи до непотребних гложења. У нормалној држави не би била потребна удружења попут „Ћирилице”, јер би се подразумевало да један народ има једно писмо. У условима једноазбучја не би били потребни чланци, књиге, телевизијске емисије и други облици културног ангажовања у прилог овог или оног писма. Други народи, који су питање писма решили на једини природан начин – на начин једноазбучја, могу своју снагу да употребе на друге културно-језичке делатности. Ми смо, нажалост, у ситуацији када се још бавимо са најелементарнијим питањем – питањем писма. Социјалну кохезију и културни напредак остварило би ћириличко једноазбучје.
15. Војни. Двоазбучје не доприноси идејном јединству ниједног сегмента друштва, па ни војног. Увођење ћириличког једноазбучја допринело би идејном јединству свих сегмената друштва, па и војног.
16. Издавачки. У стању двоазбучја изадавачи стално морају да мисле којим писмом да издају књиге. Они то чине час на ћирилици, час на латиници, што не доприноси јасној издавачкој политици. Двоазбучје негативно делује и на писце који такође стално морају да се двоуме на ком писму да пишу. Увођење ћириличког једноазбучја уклонило би та непотребна колебања.
17. Рачунарски. Особе које се баве рачунарима сада су у ситуацији да се премишљају којим писмом да пишу. Иако је службено писмо ћирилица, у рачунарској пракси доминира латиница. Са увођењем ћириличког једноазбучја била би отклоњена непотребна двоумљења и у том сектору.
18. Економски. Исписивање текстова на два писма, како је данас чест случај, представља губљење времена и енергије. Двоазбучност је неекономична и представља економску ентропију.
19. Трговачки. Вукова ћирилица представља својеврстан српски бренд – нешто што одликује само српски народ. Одражавајући српски идентитет, она има и велики трговачки значај.
20. Туристички. Коришћење ћирилице може странце привући у Србију. Љубав и оданост према ћирилици може бити најбоља туристичка реклама.
Идеја да ће латиница привући туристе потпуно је погрешна. Грци љубоморно чувају своје национално писмо алфавит и због тога немају оскудицу у туристима. То љубоморно чување сопствене културе, па и писма, управо је оно што странце и може привући у Србију.
Закључак
Набројано је двадесет разлога за ћирилицу. Сви они указују на то да је искључиво коришћење ћирилице научно оправдано и друштвено корисно.


петак, 23. мај 2014.